Прикажи поруке

Овај одељак вам дозвољава да видите све поруке овог члана. Имајте на уму да можете да видите само поруке из оних области којима имате приступ.


Теме - Новосадиста

Странице: 1 [2] 3 4
16
Историја / 250 година Шајкашког батаљона
« послато: фебруар 20, 2013, 03:36:15 поподне »
Вукови са реке

Срби су се на водама Војводине борили против Турака 400 година и тиме обележили отпор у Подунављу. Њихове шајке уносиле су панику код непријатеља



Флотиле шајкаша су војне јединице које се помињу још од десетог века. Оне су ратовањима обележиле средњи век у Подунављу, раскрсници којом су пролазиле војске и народи. Иако су најчешће припадале Угарској, њихове посаде биле су састављене од Срба који су углавном били и команданти.
    Код шајкаша је у почетку владало устројство задруге коју су Мађари преузели од Срба. Из породичне задруге развијале су се војничке задруге, чији су чланови били шајкаши на Дунаву, од Пожуна (Братислава) до Видина, а у току ратова премештали су се с доњег у северне и западне крајеве горњег Дунава.
    Тако су Срби шајкаши дошли у Пожун, Коморан, Естергом, Бају и друга места. До друге половине 16. века постојале су само флотиле на Дунаву, али када су и остале пловне реке ушле у систем одбране, појавиле су се флотиле на Сави, Тиси, Мурешу, Драви, Ваху и Раби, под командом главног капетана на Дунаву. У 15. и 16. веку понеки деспоти имали су властите флотиле којима су командовали, нарочито српски деспоти Бранковићи и у Срему Стеван Штиљановић.

Царска наредба

    Старешина Дунавске шајкашке флотиле био је главни капетан са седиштем, у почетку, у Београду, па у Петроварадину и, касније, у Коморану. Њега је између заслужних и угледних шајкаша бирао краљ. С два или три брода и посадом од 120 шајкаша заповедале су вајде (војводе), биране између обичних шајкаша. Њима су били потчињени тизедуши (десетари), а овима обични шајкаши, којих је на свакој осредњој шајки било око 35, а на флотили 800 до 2600.



 Од седамнаестог века сваки град на Дунаву имао је утврђено пристаниште заштићено бедемима. Београд је имао пристаниште, а између Куле Небојше и Видин капије налазила су се врата кроз која су се шајкаши кретали по потреби.
    Многи српски деспоти поседовали су бродове и шајкаше. Деспот Ђурађ Бранковић имао је флотилу, па је у његово време у Смедереву било и ратно пристаниште које је бранила дунавска кула. Ту је постојала посебна бродоградилишна капија, што је јединствен пример у Србији. Једно пристаниште је било на Језави.
    У 15. веку највећи подвиг српски шајкаши учинили су 1456. године у одбрани Београда од војске султана Мехмеда Освајача.
    После пада Смедерева шајкаше је окупио Вук Гргуревић, унук деспота Ђурђа Бранковића. Потом долази Петар Овчаревић, који с њима брани Београд приликом опсаде Сулејмана Величанственог. Касније, у Угарској, на челу српских шајкаша су Радич Божић, Павле Бакић, Стеван Штиљановић, заповедник шајкашке флотиле.



Након новог устројства војске Аустроугарске монархије приступљено је престројавању флотила на Дунаву и Сави. На предлог мађарског палатина Ердедија, а након одлука да се на јужној граници створе шајкашка одељења на Дунаву, Тиси и Моришу, а убрзо и на Сави, одлучено је да се образује шајкашка јединица у Тителу. На захтев Дворског савета издата је царска наредба 6. марта 1763. године и војној комисији поверено да окупи шајкашки батаљон у Тителу. У ту сврху преузета су насеља Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци и Жабаљ у јужној Бачкој. Батаљон се састојао од четири компаније, а за његовог команданта постављен је, 17. маја 1764. године, Теодор фон Станисављевић (умро је 1813. године у чину пуковника, а сахрањен у манастиру Ковиљ). Батаљон је добио име Тителски гранични шајкашки батаљон.

Невреме под Београдом

   Шајкашки батаљон могао је, по царском нахођењу, да буде употребљен на копну и на води, у рату и миру. Поред тога бринуо је за безбедност земље и на копну и на води, посебно на Дунаву, Тиси и Сави. Шајкаши су били дужни да спроводе бродове који су службено саобраћали на наведеним рекама. Штаб батаљона налазио се у Тителу.
    Боравак Турака у Подунављу приближавао се крају. Турска моћ све више је слабила и било је све мање сукоба око Дунава. Тителски шајкашки батаљон обављао је граничну службу и будно мотрио на сваки покрет Турака, учествујући у свим ратовима које је Аустроугарска водила. У Тителу су грађене и нове шајке, наоружане артиљеријом.





Одмах по објави рата, цар Јосиф Други наредио је, 8. септембра 1787. године, да се Шајкашки батаљон спреми за деловање. Опремљене су четири целе шајке, шест полушајки и дванаест патролних и из Клостернојбурга пребачене у Тител, где су се већ налазиле две дупле шајке, две целе шајке и пет полушајки спремних за ратне задатке.
    Незаинтересованост Турака за покрете аустријских трупа покушана је да се искористи нападом на Београд 2. децембра 1787. године. Задатак је поверен генералу Алвинцију. Шајкашки батаљон добио је задатак да се у току ноћи нађе пред Земуном како би шајке одмах могле да се употребе. Један део ратио је бродове којима су превожене трупе. Две целе шајке и две полушајке добиле су задатак да штите бокове трупа које су нападале. Касније је Алвинци променио одлуку и шајкашком заповеднику Јовану Станисављевићу наредио да с две целе шајке и шест до осам полушајки исплови из Титела за Сланкамен, а затим да буду претходница трупа, а када дођу на узводни рт Великог ратног острва да отворе ватру на град, док је три-четири шајке требало упутити према Панчеву.
    Временске неприлике спречиле су напад. За други покушај на левој обали Саве прикупљени су транспортни бродови, а други део трупа требало је укрцати на Дунаву. И овај напад омело је невреме, јер је 16. јануара 1788. године падао снег и дувао ветар који је потпуно зауставио пловидбу рекама.

Пут за Текију

    Почетком 1788. године за команданта Шајкашког батаљона, Шајкашке флотиле и великих ратних бродова постављен је генерал барон Магдебург. Тада су опремљене и наоружане једна дупла шајка са осам артиљеријских оруђа, осам целих шајки са по шест оруђа, једанаест полушајки и дванаест патролних шајки. Поред њих и више барки топовњача на располагању је била и фрегата „Тheresia”. Потом је почела градња још четири шалупе, а током припрема за наставак рата опремљени су приватни бродови као барке топовњаче. Бродски састав је те године добио назив Ратна флотила на Дунаву.



   Почетком 1788. године поново је објављен рат Турској с намером да им се онемогући пловидба Дунавом и Савом и тиме спречи снабдевање пограничних утврђења воденим путем. Командант Славоније и Срема тражио је да се шајкашима додели половина плена са сваког заробљеног турског брода, а цар им је одобрио цео плен.
    Пре него што су Аустријанци заузели Шабац, Турци су извршили неколико напада на њихове бродове. Мајор Станисављевић успео је да шајкама спречи нападе турске флотиле. Због тих узнемиравања и напорне службе на води шајкашке снаге код Панчева су ојачане.
    Двадесет другог априла Турци су под заштитом Београдске тврђаве покушали да уз подршку својих шајки запале мост преко Дунава, али је тај напад одбијен. У међувремену је аустријска војска заузела полазне положаје, а у циљу њене заштите на врху Ратног острва усидрена је фрегата „Тheresia” с баркама топовњачама.
    Након ослобођења Баната, Аустријанци су повукли своје снаге, а код Земуна је остало пола Шајкашког батаљона са шест шајки и шест полушајки. Преко зиме овде су остале само једна дупла шајка, пет целих шајки, четири полушајке и четири патролне шајке и шест ораница.
    Код Остружнице и Шапца шајкаши су помоћ у пребацивању трупа и материјала преко Саве указивали главнокомандујућем фелдмаршалу Лаудону и штитили понтонске мостове. Кад су 1. октобра 1789. године Турци предали Аустријанцима Београдску тврђаву, у пристаништу је заплењено двадесет наоружаних шајки и четрдесет пет других бродова са укупно педесет топова. По завршетку рата шајкаши су пратили транспортне бродове којима су турске посаде Београда, Смедерева и Пожаревца с породицама склоњене у Текију.

Последњи завеслаји

    Почетком 1848. године разбуктао се национални покрет Срба на доњем Дунаву и Сави. У Земуну је чак дошло до обарања власти, па је тамошњи магистрат замењен Српским народним саветом. У циљу успостављања законите власти, Славонска генерална команда упутила је из Петроварадина војску, међу којом је био и комбиновани дивизион Шајкашког батаљона са шајкама.

ДРУГИ СРПСКИ ВОЖД



Ђорђе Стратимировић, племић, рођен је 7. фебруара 1823. године. Ниже разреде гимназије завршио је у Врбасу, а потом је у Тителу наставио школовање у војној школи, која је служила као припрема за Војну академију. Године 1836. ступио је и Војну инжињеријску академију, из које је после пет година изашао као хусарски потпоручник. У почетку је службовао у Италији, али је убрзо поднео оставку и наставио да живи у Кулпину на свом имању.
    Ту га је затекао велики народни покрет, револуција, 1848. године и већ у априлу је члан српске делегације Новог Сада која је ишла у Пожун да изнесе жалбе и жеље српског народа у Угарској.   На пријему код Лајоша Кошута, мађарског револуционара, оштро је реаговао и изјавио да ће се Срби смирити тек кад добију аутономију. Кошут му је запретио сабљом, али му је Ђорђе узвратио: „Србин се тога не боји!”
   На историјској Мајској скупштини делегат је кулског среза, а када су изабрани патријарх и војвода, Ђорђе је изабран за председника Главног одбора, али и за врховног команданта српске народне војске, док не стигне постављени војвода из Италије. Његова титула звала се привремени предводитељ војске, али он је тражио да буде врховни вожд. Заклетву је положио крај Дунава код Карловаца пред многобројним народом.
   Кад је варадински генерал Храбовски другог дана Свете тројице, 31. маја, изненада напао Карловце, Стратимировић га је дочекао и после дужег боја одбио напад. На отетом пароброду он се с пет стотина бораца приближио Тителу, заузео угарски војни арсенал и заробио велики број топова, наоружање и муницију. Наоружао је своју војску и у њу уврстио шајкаше. Било је то у јуну, а месец дана касније појавио се пред Панчевом, где је разоружао Мађаре и Немце и спречио покољ Срба.
   Низао се успех за успехом – бојеви код Врбаса, 1. августа, код Сентомаша (Србобран), 7. августа, Темишвара, 20. августа, Старог Кера, 22. августа, Арадца и Жабаљске скеле, 31. августа. У бици код Сентомаша учествовало је око 50.000 непријатељских војника. Срби су извојевали сјајну победу.
   У октобру је из Италије стигао војвода Стеван Шупљикац и Стратимировић му је 6. октобра предао славом овенчану војску. Он је предводио делегацију која је код цара требало да добије потврду закључака Мајске скупштине и коначно стварање српске Војводине. У новој привременој влади Стратимировић је потпредседник, али није проглашен војводом. Уместо да он постане војвода, што је била жеља српске војске, команда је поверена аустријским генералима и већ 22. марта доживљен је пораз код Сентомаша. Српска војска у Бачкој је уништена, а Срем је остао без одбране.
   Стратимировић се није предао. Прешао је из Сланкамена у Тител, сакупио бегунце у расуте чете, освежио војску и изненада запосео Мошорин и Вилово. Када је генерал Парцел с војском стигао под Мошорин, дошло је до страшне битке у којој је српска војска извојевала победу.
   По завршетку рата примљен је у царску војску с чином потпуковника, у војничкој каријери стигао је до чина ђенерала, али је из политичких разлога пензионисан 1859. године у 36. години.
Године 1860. прешао је у дипломатску службу и био генерални конзул у Палерму на Сицилији. Идуће године опозван је и био је народни посланик на знаменитом Благовештенском сабору на коме је заступао обнављање српске Војводине. Потом је шест година био члан Државног сабора у Пешти, а народни заступник на сабору у Сремским Карловцима био је све до 1869. године.
   Умро је 15. децембра 1908. године.

----------------------

    Национални покрет захватио је и шајкаше, па је 4. априла 1848. године одржана скупштина представника свих општина у Жабљу под председништвом команданта батаљона. Са скупштине је упућен захтев Бечу да се одреди положај православних верника и Војна граница.
    На наредној скупштини, одржаној 13. маја у Карловцима, за српског патријарха изабран је митрополит карловачки Јосиф Рајачић, а пуковник Стеван Шупљикац проглашен је војводом. Политичке супротности између Срба и Мађара све више су се заоштравале. Да би ослабило Србе, мађарско министарство наложило је Генералној команди да део шајкаша са шајкама упути у Пешту, али ни Срби нису чекали па су 24. маја издали проглас српском народу, у коме се шајкаши позивају да се „лате оружја”. Под командом поручника Јовановића, 400 наоружаних Срба прешло је 6. јуна Дунав код Карловаца и кренуло на Тител, где су преузели власт, а затим су се упутили у Жабаљ преко Мошорина и Ђурђева. Многи су им се прикључили на том маршу.
    Покушај владиног комесара да паралише српски Главни одбор није успео, као што није успео ни напад на Карловце, чиме је дат знак за грађански рат. Шајкаши из Земуна приморали су своје команданте да шајкама заплове ка Карловцима. Да би приморао пуковника Молинарија да преда арсенал у Тителу, паробродом „Дунав” у Тител је 15. јуна стигао Ђорђе Стратимировић са 500 Срба. У пратњи се се налазиле две полушајке и једна четвртшајка Шајкашког дивизиона које су претходног дана стигле из Земуна.
    Све до краја 1848. године трајали су сукоби у јужној Бачкој. Шајкаши су се на копну упорно борили за своја права. Током ове године битке су вођене код Чуруга, Бечкерека, Панчева и Сент Томаша.
    Почетком јануара 1849. године прилике на ратиштима су се измениле. Царска војска заузела је Будим и Пешту, а мађарска се повлачила на север. Код Панчева српске јединице нанеле су пораз Мађарима 2. јануара 1849. године, а у Бечкерек (Зрењанин) ушле су 16. јануара. Тада је овај град постао привремено седиште Војводине и у њему је заседао Главни одбор с патријархом Рајачићем.



Почетком априла мађарске трупе, под командом генерала Парцела, прешле су у напад и после узастопних победа код Сентомаша (Србобрана) и Меленаца, присилиле аустријске и српске јединице на повлачење из Бечкерека и Томашевца. Током априла успеле су да освоје већину раније изгубљених места. Пораз мађарске војске код Вилагоша означио је крај револуције у Мађарској. У овим борбама нису коришћени шајкашки бродови, осим за превожење, док су топови са шајки коришћени у борбама на копну.
    Ратовање шајкаша на копну Европе настављено је све до завршетка рата у Италији 1866. године. Својим највишим одлукама од 19. августа 1869. године и 31. јануара 1870. године аустријски цар наредио је да се распусти Војна граница и тако је 1872. године, после 108 година постојања, престао да постоји Шајкашки батаљон.
    Успомена на Србе шајкаше сачувана је до данас. На овом подручју су се шајкаши као род војске најдуже задржали, а главна места били су им Тител, Гардиновци, Лок, Вилово, Мошорин, Жабаљ, Ковиљ и Чуруг. Велика је заслуга шајкаша што су турској војсци онемогућили даље напредовање дуж река Средње Европе.


Треба да будемо поносни на наше претке који су више од 100 година били стуб одбране хришћанске Европе од најезде исламско азијатских хорди. Да њих није било можда би ми сви данас били муслимани.
Мислим да би требали да им одамо неку почаст и на утакмици некој, да избацимо паролу сећања на те људе! Слава им!  deda:

17
РФК Нови Сад 1921 / Статут ФК Нови Сад
« послато: децембар 19, 2012, 06:38:03 поподне »
На   основу  члана  188.   став   1.   и   4.    Закона   о   спорту   Републике   Србије   („Сл.     гласник   РС“,   бр.
24/2011),  Скупштина  Фудбалског   клуба  „Нови   Сад”  са   седиштем   у   Новом   Саду,  на   седници
одржаној 27.  03. 2012. године усвојила је:


С  Т  А  Т  У  Т
ФУДБАЛСКОГ КЛУБА „ НОВИ САД ”
ОСНОВНЕ  ОДРЕДБЕ

Члан 1

Овим Статутом уређују се сви елементи неопходни за постојање и рад Фудбалског клуба
„Нови Сад  ”  са седиштем у Новом Саду, Ул. Илије Огњановића  бр. 3,  затим питања унутрашње
организације рада, међусобни односи чланова Клуба, као и друга питања од значаја за остваривање
активности чланова Клуба.
Овај Статут  је највиши општи правни акт Фудбалског клуба  „Нови Сад  ”  са седиштем у
Новом Саду, Ул. Илије Огњановића бр. 3, и сви други општи акти Клуба морају бити у сагласности
са овим Статутом.

Члан 2

ФУДБАЛСКИ КЛУБ „ НОВИ САД ” (у даљем тексту: Клуб) је  добровољна  недобитна
спортска   организација   основана   ради   обављања   спортских   активности   чланова   (спортиста)   у
области фудбалског спорта, у коју се грађани добровољно удружују. Клуб је у остваривању својих
циљева и задатака самостална организација, са статусом удружења грађана.

Члан 3

Назив клуба је: Фудбалски клуб  „НОВИ САД ".
Назив клуба на енглеском језику је : Football Club „NOVI SAD".
Седиште клуба је у Новом Саду, Ул. Илије Огњановића бр. 3.
Клуб је основан 23. 06. 1921. године у Новом Саду, Република Србија и тај дан се слави као
дан Клуба.


Члан 4

Клуб је правно лице са правима, обавезама и одговорностима утврђеним Законом и овим
Статутом.  Статут  Клуба  мора бити  усклађен  са законодавством  Републике  Србије и статутима,
правилницима, одредбама и одлукама које доносе Фудбалски савез Србије (у  даљем тексту: ФСС)
УЕФА и ФИФА.
Члан 5
Подручје деловања и рада Клуба је територија Републике Србије.
Клуб ће организовати и учествовати у фудбалском такмичењу мушких и женских категорија
и категорије ветерана у оквиру ФС Србије, ФС Војводине, ФС Града Новог Сада.
Клуб може преузимати организовање, или учествовати у интернационалним такмичењима и
турнирима и одигравати међународне пријатељске утакмице, само уз претходну сагласност ФСС.

Члан 6

Клуб   има   печат   округлог   облика   на   којем   су   исписани   назив  и   седиште   Клуба   на
ћириличном писму.
Клуб   има   штамбиљ   правоугаоног   облика   на   коме   је   исписан   назив   и   седиште   Клуба   и
остављен простор за број и датум.
Боје Клуба су:    ЖУТА - ПЛАВА .
Застава   Клуба   је   жуто   -   плаве     боје,   правоугаоног   облика,   са   штитастим     амблемом   у
средини.
Амблем Клуба је у облику штита са ивицом у плавој боји, на жутој  подлози. Унутрашњост
амблема је  жуто-плаве боје у којој се налази стилизована тврђава плаве боје са три куле, у горњем
делу, и именом клуба „Нови Сад“ које је исписано жутим словима. У доњем делу, плавом бојом је
уписана година оснивања клуба 1921. Доњи део штита је жуто - плаве  боје и на средини је плава
тролисна детелина.

Члан 7

Клуб може променити име за једну или више такмичарских сезона под условом да се са
неким физичким или правним лицем  закључи уговор о спонзорству на основу кога би то лице у
својству спонзора  финаnсирало  најмање 70% средстава неопходних за рад Клуба у предстојећој
сезони, а што је предвиђено финансијским планом.
Уколико се врши промена имена, она може бити само додавањем имена лица коме је дато
право  спонзорисања  Клуба,  уз  постојеће  име  Клуба   наведено  у  ставу 1.  члана  3.  овог  Статута.
Сагласност о промени имена Клуба доноси Скупштина на основу одлуке Управног одбора.  Ова
промена у целости мора бити усклађена са нормативним актима ФСС.
Поједини послови од интeреса за Клуб могу се обављати и ван седишта Клуба у посебним
пословним просторијама.

Члан 8

Клуб   у   остваривању   својих   циљева   и   задатака   самостално   уређује   своју   унутрашњу
организацију и рад у Клубу, доноси и реализује програме развоја фудбалског спорта, организује
такмичења за која је надлежан, и остварује друге циљеве и задатке утврђене плановима Клуба и
надлежног гранског савеза.
У обављању спортских активности у области фудбалског спорта, Клуб се нарочито ангажује
на афирмацији духа олимпизма, подстицању фер плеја, борби против лажирања, сузбијању насиља
и   допинга   у   складу   са   правилима   установљеним   одредбама   Закона   о   спорту,   те   правилима
Антидопинг агенције Републике Србије, УЕФА и ФИФА.
Рад Клуба је јаван. Јавност рада обезбеђује се у складу са одредбама овог Статута.

ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ КЛУБА

Члан 9

Клуб обавља циљеве и задатке који су од значаја за развој фудбалског спорта и од користи за
његове чланове, а нарочито да:
1. чува традицију фудбалског клуба и спорта;
2. обезбеђује услове за развој фудбалског спорта;
3. заступа спортске интересе чланова Клуба пред градским, државним и  спортским органима
и организацијама;
4. подиже и усмерава квалитет фудбала;
5. обезбеђује стручну помоћ члановима у унапређивању њиховог рада;
6. организује иновацију знања кадрова у Клубу, посебно руководећих и стручних радника;
7. ради на јачању спортског морала и спортског духа код својих чланова и утврђује правила
понашања у њиховим међусобним односима;
8. предузима одговарајуће активности ради унапређивања и омасовљaвања фудбала и праћења
и упознавања својих чланова  са међународним искуствима у фудбалском спорту;
9. учествује  у  изградњи,  одржавању  и  управљању  спортским  објектима  који  су  потребни
Клубу;
10.организује и учествује у такмичењима, на турнирима, манифестацијама и другим облицима 
активности;
11.подстиче рад својих чланова додељивањем награда и признања (годишњих, јубиларних и
др.) за изузетне спортске резултате и за допринос развоју фудбала;
12. учествује   у   обезбеђењу   функционисања   јединственог   информационог   система   на   нивоу
Савеза;
13.сарађује са средствима јавног информисања (штампа, радио, телевизија и др.);
14. издаје публикације о спортским и другим активностима Клуба;
15. организује   и   подстиче   све   видове   активности   и   институционалног   организовања
материјалних средстава за рад Клуба;
16. прикупља, обрађује, чува и излаже архивску грађу, трофејне и друге предмете од значаја за
историјат Клуба;
17. обавља друге активности у циљу развоја фудбалског спорта.
Клуб остварује    своје циљеве и обавља спортске активности и делатности у складу са
законом и спортским правилима ФСС, УЕФА и ФИФА.
Члан 10
Клуб је удружен у  Фудбалски савез Новог Сада, Војводине и Србије.
Клуб се може одлуком Скупштине удружити са другим клубовима у одговарајући савез.

ПРАВА И ОБАВЕЗЕ СПОРТИСТА

Члан 11

Бављење спортом у Клубу мора бити хумано, слободно и добровољно, здраво и безбедно, у
складу са природном средином и друштвеним окружењем, фер, толерантно, етички прихватљиво,
одговорно, независно од злоупотреба и циљева који су супротни спортском духу.

Члан 12

Спортисти обављављају спортске активности у Клубу као аматери или као професионални
спортисти.
Спортисти   аматери   могу   бити   чланови   Клуба   и   обављати   спортске   активности   са   и   без
Уговора   о бављењу спортом   и надокнаде.    Малолетни спортисти  аматери  могу бити чланови
Клуба и са њима се може закључити уговор о стипендирању.
Уговор са спортистом   који нема пуну  пословну способност  може се закључити  само уз
писмену   сагласност   родитеља   или   старатеља,   а   на   основу   претходно   утврђене   здравствене
способности спортисте.

Члан 13

Уговоре између спортисте и Клуба склапа председник Клуба или генерални секретар, а на
основу   одлуке   Управног   одбора.   Уговори   се   закључују   у   писменој   форми   и   региструју   се   код
надлежног гранског фудбалског савеза. Раскид уговора мора бити у истој форми регистрован код
надлежног гранског фудбалског савеза.
Клуб и спортиста такмичар закључују, у складу са законом и спортским правилима, уговор
којим регулишу међусобна права, обавезе и одговорности.
Професионални спортиста заснива са Клубом радни однос, у складу са законом.

Члан 14

Клуб у обављању спортских активности обезбеђује услове за безбедно бављење спортиста
спортским активностима, спортске стручњаке за вођење стручног рада, планирање и евиденцију
стручног рада и вођење базичних припрема.

Члан 15

Спортиста   је   обавезан   да   се   најмање   једанпут   годишње   подвргне   утврђивању   опште   и
посебне  здравствене способности у складу са   законом,  правилником ФСС, одлуком  надлежног
органа Клуба и спортским правилима.
У спортском такмичењу може учествовати спортиста коме је у периоду од шест месеци пре
одржавања спортског такмичења утврђена општа здравствена способност за обављање спортских
активности.
О утврђеној здравственој способности спортисте такмичара води се евиденција, уношењем
података   у   медицинску   документацију,   почев   од   дана   прве   регистрације   спортисте   за   Клуб.
Забрањено   је   спортисту   изложити   спортским   активностима   које   могу   да   угрозе   или   погоршају
његово здравствено стање.

Члан 16

Клуб   закључује   уговор   о   осигурању   својих   врхунских   спортиста   од   последица
несрећног   случаја   за   време   обављања   спортске   активности,   а   на   основу   утврђеног   рангирања
спортиста, у складу са Законом.

Члан 17

Спортиста не сме да користи допинг, нити му стручна лица ангажована у Клубу смеју дати
допинг, под претњом искључења из Клуба, односно престанка радног односа или раскида уговора.

Члан 18

Клуб је дужан да омогући спортисти учешће у националној спортској репрезентацији,
када је позван у репрезентацију.

Члан 19

Забрањена   је   свака   непосредна   и   посредна   дискриминација   спортиста   у   обављању
спортских активности, с обзиром на неко лично својство, пол, статус, опредељење или уверење,
укључујући и дискриминацију професионалних спортиста и спортиста који желе то да постану у
погледу запошљавања, зараде или услова рада, осим када се прављење разлике, односно стављање
спортисте   у   неповољнији   положај   у   односу   на   друге   спортисте   у   истој   или   сличној   ситуацији
темељи   на   самој   природи   или   стварним   и   одлучујућим   условима   обављања   одређене   спортске
активности, а циљеви који се тиме желе постићи јесу оправдани.

СТРУЧНИ РАД У КЛУБУ

Члан 20

Стручни   рад   у   Клубу   обављају   спортски   стручњаци   и   стручњаци   у   спорту,   у   складу   са
Законом и правилима Клуба и правилима ФСС.
Спортски   стручњаци   и   стручњаци   у   спорту   обављају   стручни   рад   у   Клубу   као   чланови
Клуба или као стручњаци под уговором.
Спортски   стручњаци   и   стручњаци   у   спорту   чланови   Клуба,   обављају   стручни   рад   без
накнаде или са накнадом.
Са спортским стручњаком и стручњаком у спорту који обавља стручни рад са надокнадом
склапа се уговор о стручном ангажовању или уговор о раду.
Клуб   може   засновати   радни   однос   са   спортским   стручњаком,   односно   тренером   и   на
одређено време, без огласа, у складу са законом и спортским правилима.

Члан 21

Спортски стручњаци дужни су да планирају и евидентирају стручни  рад који обављају у
Клубу.   Управни   одбор   или   комисија   коју   овај   образује,   уређује   садржину   стручних   планова,
евиденције, реализације стручног рада и планове образовања, оспособљавања и усавршавања.
Спортски стручњаци имају право и обавезу да се образују, оспособљавају и усавршавају у
складу са правилима ФСС и најновијим достигнућима из области њиховог рада.

Стручно   образовање,   оспособљавање   и   усавршавање   може   се   искључиво   вршити   у
школским   установама   и   надлежним   нациoналним   гранским   савезима,   стручним   спортским
удружењима,   организацијама   у   области   спорта   које   за   то   имају   одобрење   надлежног   државног
органа и ФСС.

Члан 22

Спортски   стручњаци   не   могу   да   одбију   одлуку   о   упућивању   на   стручно   образовање,
оспособљавање и усавршавање које им је обезбедио Клуб, ФСС или друга организација. Стручно
усавршавање  обухвата учешће на стручним и научним скуповима, семинарима и курсевима.
Ако   се   трошкови   стручног   образовања,   оспособљавања   и   усавршавања   запослених
спортских   стручњака   и   стручњака   у   спорту   обезбеђују   из   средстава   Клуба,   међусобна   права   и
обавезе уређују се уговором којим се посебно одређују услови финансирања и обавеза тог лица да
у одређеном периоду, по завршетку стручног образовања, оспособљавања и усавршавања, ради у
Клубу.
У   случају   да   спортски   стручњак   прекине   стручно   образовање,   оспособљавање   или
усавршавање,   дужан   је   да   организацији   у   области   спорта   надокнади   трошкове,   осим   ако   је   то 
учинио из оправданих разлога.
Права и обавезе  у погледу стручног  образовања и оспособљавања  могу користити  и
спортисти који покажу намеру да се баве стручним радом.
Одредбе о забрани дискриминације из овог Статута сходно се примењују и на спортске
стручњаке и стручњаке у спорту.

Члан 23

Тренер   или   друго   лице   ангажовано   у   Клубу   које   спортисту   изложи   спортским
активностима  које могу да угрозе  или погоршају његово здравствено стање чини тежу повреду
својих обавеза за коју му се може изрећи мера искључења из Клуба, односно престанка радног
односа или раскида уговора.

СПОРТСКИ ОБЈЕКТИ И ОПРЕМА

Члан 24

Клуб обезбеђује одговарајући простор, односно спортске објекте и одговарајућу спортску
опрему за обављање спортских активности и делатности.

ЧЛАНОВИ  КЛУБА

Члан 25

Чланови   Клуба   су   спортисти   и   друга   лица   која   прихватају   статутарне   циљеве   и   на
задовољавајући   начин   могу   да   извршавају   задатке   који   проистичу   из   циљева   дефинисаних
Статутом Клуба.
Чланови   Клуба   имају   права   и   обавезе   утврђене   овим   Статутом   и   другим   спортским 
правилима и прописима.

Члан 26

Висину чланарине одређује Управни одбор Клуба.
Висина месечне чланарине за спортисте чланове млађих клупских селекција, не може бити
виша   од   једне   десетине   просечне   зараде   на   нивоу  Републике   Србије,   утврђене   од   стране
републичког органа надлежног за послове статистике за претходну буџетску годину.
Управни одбор може да за реализацију програма Клуба већег обима, усвоји одлуку о висини
чланарине у вишем износу од   оног из става 2 овог члана, уз  претходно прибаљену сагласност 
министра надлежног за послове спорта.

Члан 27

Чланови Клуба се деле на: редовне, помажуће и почасне.
Одлуку о пријему у чланство Клуба, својство односно врсту чланства и престанку чланства
доноси Управни одбор Клуба.
Избор   почасних   чланова   Клуба   од   стране   Управног   одбора   мора   потврдити   Скупштина
Клуба.

Члан 28

Редовни чланови Клуба су:
–  лица која се у Клубу активно (регистрована су за Клуб у складу са спортским правилима) баве
   спортском активношћу за коју је Клуб регистрован (у даљем тексту: спортисти),
–  стручњаци ангажовани у Клубу (спортски стручњаци  и стручњаци у спорту),
–  лица изабрана у органе Клуба,
–  пријатељи и навијачи Клуба који испуне услове из става 3. члана 28. овог Статута
Редовни чланови имају право да бирају и буду бирани у органе Клуба  предвиђене  овим
Статутом.
Редован члан Клуба може постати неко лице по испуњењу следећих услова:
1)  да потпише приступницу;
2) да да изјаву да у целини прихвата Статут и друга општа акта Клуба;
3) да уплати годишњу чланарину, у висини утврђеној одлуком Управног одбора Клуба;
7
4) да Управни одбор Клуба оцени да лице има способности потребне за остваривање циљева
и задатака Клуба утврђених овим Статутом.
Уколико Управни одбор не изда сагласност за пријем упркос испуњењу услова, кандидат
упућује жалбу Скупштини Клуба као другостепеном органу. Одлука Скупштине Клуба по жалби је
коначна.
Малолетна лица могу бити чланови Клуба. Приступницу и изјаву о приступању, лице које
није навршило 14 година даје уз претходну писмену сагласност родитеља, односно старатеља.
 
Члан 29

Помажући  чланови могу бити физичка  и правна лица која су спремна  да трајно помажу
Клуб у остваривању његових статутарних циљева и задатака а не спадају у категорију редовних
чланова Клуба у смислу претходног члана.
Помажући чланови имају право да присуствују седницама и учествују у раду органа Клуба
и износе своје ставове, мишљења и предлоге без права гласа приликом одлучивања и избора лица у
органе Клуба. Помажући чланови имају право да буду бирани у органе Клуба предвиђене овим
Статутом.
Помажући чланови имају право на коришћење објеката Клуба и услуга стручних радника
Клуба, под условима утврђеним одлуком Управног одбора Клуба.

Члан 30

За почасног члана може се именовати  лице које је својим радом  допринело раду и развоју 
Клуба и материјалној стабилности, као и лице које има знатне заслуге за унапређење фудбалског 
спорта.
Почасни   чланови   такође   имају  право   присуства   седницама   и  учествовања   у  раду  органа
Клуба и да износе своје ставове, мишљења и предлоге, без права да бирају и буду бирани у органе 
Клуба предвиђене овим Статутом.

Члан 31

Права и обавезе чланова Клуба су да:
1. у   оквиру   Клуба   покрећу   и   разматрају   сва   питања   из   делокруга   рада   Клуба   у   циљу
унапређења спорта;
2. непосредно  или  преко   својих  представника  у  органима   Клуба  дају предлоге,   сугестије   и
мишљења ради доношења одговарајућих одлука, закључака и др;
3. иницирају, предлажу и одлучују о оснивању одговарајућих облика организовања и рада у
клубу;
4. користе стручну и другу помоћ, као и услуге које врши Клуб у оквиру своје активности;
5. буду бирани и бирају своје представнике у органима и облицима организовања и рада у
Клубу и управљају пословима Клуба;
6. дају Клубу информације и податке које се од њих траже ради обављања законом и Статутом
предвиђених послова и задатака;
7. уредно плаћају Клубу чланарину и обезбеђује услове за ефикасан рад Клуба;
8. у међусобним односима негују и поштују спортски морал и спорстки дух;
9. међусобно   сарађују   ради   остваривања   циљева   и   задатака   утврђених   Статутом,   другим
актима Клуба и одлукама органа Клуба;
10.учествују у стручним активностима Клуба;
11. остварују увид у рад Клуба и његових органа;
12.испуњавају обавезе утврђене Статутом и другим општим актима Клуба;
13. својим радом и активностима доприносе остваривању циљева и задатака Клуба;
14.чувају спортски и друштвени углед Клуба;
15.извршавају пуноважно донете одлуке органа Клуба;
16.учествују у обезбеђивању средстава за реализацију циљева и задатака Клуба.
Члан 32
Члану   Клуба   се   могу   изрећи   следеће   дисциплинске   мере:   опомена,   новчана   казна   и
искључење из Клуба.
Члану Клуба који је у радном односу са Клубом изричу се дисциплинске мере у складу са 
законским прописима који уређују радне односе.

Члан 33

Својство члана Клуба престаје :
1. смрћу члана,
2. на писмени захтев члана,
3. одлуком Управног одбора Клуба у складу са одредбама Статута.
Својство члана се не може  наслеђивати нити преносити на друга лица.

Члан 34

Управни одбор Клуба доноси одлуку о престанку својства члана Клуба када се утврди да
члан   више   не   испуњава   услове   предвиђене   Статутом   за   пријем   у   чланство   Клуба,   уколико 
нарушава   односе   у  Клубу,   уколико   не   извршава   Статутом   или   уговором   предвиђене   обавезе,
посебно   у   вези   са   забраном   допинга   и   дискриминације   или   уколико   задоцни   са   плаћањем
чланарине.
На одлуку Управног одбора о престанку својства члана Клуба, члан Клуба може поднети
жалбу Скупштини Клуба. Члан кога је Управни одбор искључио из чланства  Клуба нема право
гласања у поступку по жалби на Скупштини Клуба.
Одлука Скупштине Клуба по жалби је коначна.

Члан 35

Чланови чије је чланство у Клубу угашено немају право на повраћај уплаћене чланарине.

Члан 36


Члан  Клуба одговара за своје обавезе према  Клубу које су настале пре престанка својства
члана   Клуба.   Престанком   својства   члана  Клуба   престаје   и   мандат   члану   у   органима   и   радним
телима Клуба.

Члан 37

Чланови чије је чланство у Клубу угашено немају право на повраћај уплаћене чланарине.

Члан 38

Члан Клуба одговара за своје обавезе према Клубу које су настале пре престанка својства
члана   Клуба.   Престанком   својвства   члана   Клуба   престаје   мандат   члану   у   опрганима   и   радним
телима Клуба.

УПРАВЉАЊЕ И РУКОВОЂЕЊЕ КЛУБОМ

Члан 39

Клубом управљају његови чланови преко својих представника у органима Клуба.
У органе  Клуба  не могу бити  бирана  лица  која су правноснажно  осуђена  на  безусловну
казну затвора дужу од шест месеци, као и за извршење кривичних дела која их чине недостојнима
да буду бирани у органе Клуба.

Члан 40

Органи клуба  су: Скупштина,  председник Клуба,  генерални секретар,  спортски директор,
Управни одбор и Надзорни одбор.

СКУПШТИНА КЛУБА

 Члан 41

Скупштина је највиши орган Клуба.
Скупштину чинe сви редовни чланови Клуба.
Чланове Скупштине представља и у њихово име доноси одлуке 35 (тридесет пет)
изабраних делегата (у даљем тексту   ИЗАБРАНА СКУПШТИНА):
1.   1 ( један )  представник  из редова спортиста а на предлог чланова професионалног тима;
2.   1 ( један )  представник  стручњака ангажованих у Клубу а на предлог стручне службе Клуба;
3.  1 ( један )  представник  из реда пријатеља и навијача Клуба.
4. 32 ( тридесетдва )  представника  чланова Клуба а на предлог :
А- Генерални секретар 20 (двадесет) делегата
Б. Председник Клуба 6 (шест) делегата
В. Председник  Изабране скупштине Клуба 6 (шест) делегата.
Члан 42
Скупштина се одржава најмање једном годишње.
Скупштина Клуба може бити изборна и редовна.
Изборна  скупштина одржава се сваке четврте године и на њој чланови Клуба бирају своје
представнике у органима Клуба у складу са чл. 39 овог Статута.
Изборна скупштина се заказује најкасније 60 дана пре истека мандата члановима органа клуба.
По расписивању изборне скупштине Управни одбор Клуба је дужан да у року од 30 дана
одржи своју седницу и да на њој одреди коначан списак делегата   у складу са чл. 39.   који ће
представљати  Изабрану Скупштину Клуба.
Генерални   секретар   шаље   коначан  предлог   дневног   реда   и   сва   одговарајућа   документа
делегатима и позваним лицима најкасније 8 (осам) дана пре Скупштине.

Члан 43

Изабрана скупштина Клуба одлучује о:
1. усвајању Статута Клуба, као и његовим изменама и допунама;
2. доношењу Пословника о раду Скупштине;
3. усвајању програма рада и развоја Клуба;
4. усвајању  финансијског плана и финансијског извештаја;
5. удруживању у савезе и друштва;
6. располагању непокретностима Клуба;
7. свим   статусним   променама,   укључујући   и   преношење   права   и   обавеза   Клуба   на   привредна
друштва  и друге организационе облике чији је оснивач Клуб;
8. сагласности   о   промени   назива   Клуба   за   једну   или   више   такмичарских   сезона,   а   на   основу
одлуке Управног одбора;
9. преносу права управљања Клубом;
10.избору, односно именовању и разрешењу лица овлашћеног за заступање;
11.престанку рада Клуба;
12.усвајању кодекса и других правила понашања;
13.усвајању годишњих извештаја о раду Клуба и његових органа;
14. ванредним правним лековима против одлука других органа Клуба;
15. промени намене спортског објекта којим Клуб располаже;
16.утврђивању ставова и давању смерница за рад органима и телима Клуба;
17.избору Председника Клуба, Генералног секретара,  члановa Управног и Надзорног одбора;
18.другим питањима која су јој стављења у надлежност овим Статутом.
Изабрана скупштина Клуба даје аутентична тумачења Статута и других општих аката које је
донела и решава сукобе надлежности између органа управљања које она именује.

Члан 44

За   вршење   одређених   послова  Изабрана скупштина  Клуба  може   образовати   комисије.
Одлуком о образовању комисије утврђује се њен делокруг и састав.

Члан 45

Изабрана скупштина Клуба ради на седницама и сазива се по потреби, а најмање једном
годишње. Скупштину сазива председник Скупштине.
Изабрана скупштина Клуба  се обавезно сазива на захтев Управног, Надзорног одбора и
1/3 чланова Скупштине Клуба уз предлагање дневног реда.
Уколико председник Скупштине не сазове Скупштину по захтеву из става 2. овог члана,
Скупштину може сазвати Управни, Надзорни одбор и 1/3 чланова  Клуба. Скупштина се, у овом
случају, мора сазвати у року од 30 дана од подношења уредног захтева за одржавање Скупштине
Клуба.

Члан 46

Радом  Изабране скупштине Клуба  руководи председник Скупштине. У случају да је он
одсутан, Скупштином председава потпредседник или најстарији члан Скупштине.
О току рада седнице Изабране скупштина Клуба води се записник, који треба да потпишу
председник,   односно   председавајући,   записничар   и   оверивачи   записника.   Записник   треба   да
садржи:   број   присутних   чланова   од   укупног   броја   чланова  Клуба,   резултате   гласања   и   избора,
прелоге   и   одлуке   са   именима   предлагача.   Сваки   члан   Скупштине   има   право   да   на   основу
образложеног предлога изврши увид у  записник.

Члан 47

Изабрана скупштина Клуба  може да заседа ако седници присуствује више од половине
чланова.

Члан 48

Изабрана скупштина Клуба  доноси одлуке већином гласова од укупног броја присутних
чланова (релативна већина).
Одлуке о промени Статута, престанку рада Клуба и другим статусним променама Изабрана
скупштина  Клуба  доноси   већином   од   укупног   броја  присутних  чланова   седници   на   којој   је
обезбеђен кворум.

Члан 49

Мандат члана Изабране скупштине Клуба престаје пре истека времена на које је изабран:
1) ако поднесе оставку;
2) ако га опозове Скупштина због непридржавања Статута и других општих аката Клуба,
лошег рада;
3) због нередовног  присуствовања седницама Изабране скупштине Клуба;
Уколико се појави упражњено место, на предлог  генералног  секретара,  Изабрана скупштина
Клуба ће донети одлуку о замени највише 1/3 чланова Изабране скупштине Клуба за преостали
део мандата, с тим, што ће промена бити верификована на првој седници  Изабране скупштине
Клуба.

УПРАВНИ  ОДБОР

Члан 50

Управни   одбор   је   орган   управљања   Клубом.   Управни   одбор   броји   укупно   15   (петнаест)
чланова.
Председник Клуба истовремено је и Председник Управног одбора.

Члан 51

Управни одбор:
1. утврђује   предлог   Статута   и   предлоге   општих   аката   које   доноси   Скупштина,   предлог
програма рада и предлог финансијског плана;
2. одлучује   о   оснивању   привредних   друштава,   установа,   агенција   и   других   облика
организовања од значаја за Клуб, односно о њиховом гашењу;
3. утврђује коначни списак  делегата у  изабраној Скупштини Клуба у складу са чл. 39;
4. утврђује унутрашњу организацију Клуба;
5. даје сагласност на Правилник о систематизацији радних места;
6. даје сагласност на потписивање појединачног колективног уговора;
7. одређује која се документа и подаци сматрају службеном и другом тајном;
8. доноси Правилник о дисциплинској и материјалној одговорности чланова Клуба;
9. утврђује програм спортске сарадње;
10. именује  и разрешава спортског директора;
11. одлучује   о   ангажовању   спортиста   и   спортских   стручњака   (тренера),   одређује  садржину
уговора   (висину   накнаде   за   закључење   уговора   и   накнаде   за   бављење   спортским
активностима,   рок   на   који   је   уговор   закључен;   услове   и   начин   раскидања,   међусобне
обавезе и сл);
12. одлучује о споразумном раскиду уговора пре истека рока са спортистом, односно издавање
исписнице спортисти,   и   висини накнаде (обештећења) од стране спортисте или  клуба у
који он прелази за превремени престанак уговора;
13. именује стручне штабове и шефове стручних штабова такмичарских екипа;
14. усваја   план   стручног   рада   у   обављању   спортских   активности   у   Клубу   и   план   стручног
оспособљавања тренера ангажованих у Клубу;
15. одређује начин вођења евиденција о стручном раду у Клубу;
16.одређује изглед чланске карте Клуба;
17. одлучује о ценама улазница за спортске приредбе које Клуб организује и другим накнадама
које клуб наплаћује;
18.утврђује висину чланарине до законског максимума;
19. бира претставнике Клуба у организацијама и савезима чији је Клуб члан;
20.бира чланове комисија;
21.одлучује о употреби логоа, знака и амблема Клуба у комерцијалне сврхе;
22. даје сагласност на уговоре о спонзорству који стварају обавезе за Клуб;
23. одлучује о називу под којим ће Клуб наступати у такмичарској сезони;
24.додељује награде и признања Клуба;
25. доноси општа акта која нису у надлежности Скупштине;
26. одлучује о стицању и престанку чланства у Клубу;
27. одлучује о организовању спортских приредби и манифестација и учешћу Клуба на њима;
28. одлучује о преузимању обавеза из здравственог осигурања спортисте у складу са законом;
29. врши друге послове из делатности Клуба који су му Статутом стављени у надлежност.

Члан 52

Скупштина   Клуба   бира   2   (два)  члана   Управног   одбора   из   реда   истакнутих   друштвено-
спортских радника, спортских стручњака и спортиста, привредника и сл. на предлог Председника.
Мандат чланова Управног одбора је 4 (четири) године.

Члан 53

Мандат члана Управног одбора Клуба престаје пре истека времена на које је изабран:
1. ако поднесе оставку;
2. ако га опозове Скупштина због непридржавања Статута и других општих аката Клуба, лошег
рада;
3. због нередовног  присуствовања седницама Управног одбора;
Уколико   се   појави   упражњено   место,   на   предлог   Председника,   Управни   одбор   ће   донети
одлуку о замени највише 1/3 чланова Управног одбора за преостали део мандата, с тим, што ће
промена бити верификована на првој седници Скупштине Клуба.
Управни   одбор   ће   на   предлог   Председника   изабрати     потпредседника   на   свом   првом
састанку.

Члан 54

Управни одбор ради на седницама које се одржавају по потреби.
Управни   одбор   сазива  Председник  Клуба  који   је   истовремено   и   председник   Управног
одбора.
Управни одбор се обавезно сазива на захтев Генералног секретара Клуба, Надзорног одбора
или најмање 1/3  чланова Управног одбора.
Одлуке Управног одбора доносе се простом већином од укупног броја чланова присутних
седници на којој је обезбеђен кворум.

Члан 55

За   вршење   одређених   послова   из   своје   надлежности   Управни   одбор   може   образовати
комисије   и   радна   тела.   Одлуком   о   образовању   комисије,   односно   радног   тела   утврђује   се   њен
делокруг и састав.

ПРЕДСЕДНИК КЛУБА

Члан 56

Председник Клуба је орган руковођења Клубом.
Председник Клуба бира се на време од четири године и може бити поново биран на исту
функцију.
Председник Клуба за свој рад одговара Скупштини Клуба.

Члан 57

Председник Клуба:
1. одговоран је за законитост рада Клуба;
2. организује и води активности Клуба;
3. спроводи Статутом прописане циљеве и задатке Клуба;
4. спроводи одлуке Скупштине и Управног и Надзорног одбора;
5. одговоран је за уредно вођење пословних књига;
6. одговоран је за уредно вођење прописаних евиденција;
7. предлаже Скупштини краткорочне и дугорочне планове рада;
8. обезбеђује услове за стабилно финасирање Клуба, посебно кроз организовање делатности
маркетиншких активности, прибаљање спонзора;
9. организује израду програма и пројеката развоја Клуба и гране спорта, посебно оне који су
подобни за конкурисање за субвенције;
10.утврђује предлоге аката и одлуке које доноси Управни одбор;
11. врши друге послове из делокруга рада Клуба који су му Статутом стављени у надлежност
или који нису у делокругу Скупштине или Управног одбора.
Председник   има   обавезу   да   обезбезбеди   јавност   рада,   а   посебно   да   информише   органе
Клуба о активностима и делатностима Клуба и његовом финансијком пословању.
Председник је обавезан да овакве податке достави увек на образложен захтев Управног и
Надзорног одбора и најмање пет редовних  чланова.  Рок за саопштавање ових података је 15 дана
од дана подношења захтева.

Члан 58

За вршење одређених послова из своје надлежности  Председник  Клуба  може овластити
Генералног секретара или друго лице из Клуба.
У  циљу  разматрања,  праћења  и  ефикасног  обављања  одређених  конкретних  стручних
послова,  председник  Клуба  може  у  консултацији  са  Генералним  секретаром  Клуба  именовати
стручне саветнике Клуба за поједине стручне области.
 
ГЕНЕРАЛНИ  СЕКРЕТАР

Члан 59

Генералног секретара Клуба (у даљем тексту: Секретар) бира Скупштина Клуба из чланова
делегата Скупштине. Секретар Клуба је по функцији  члан Управног одбора.
Мандат Секретара је (4) четири године и може бити поново биран на ту функцију.
Секретар у односу на запослена и радно ангажована лица у Клубу,  има положај односно
овлашћења која има директор правног лица, у складу са законом којим се уређују радни односи.

Члан 60

Генерални Секретар:
1. представља и заступа Клуб и финансијски је налогодавац за извршење финансијског плана,
тј. заступник је Клуба;
1. обавља административне и друге техничке послове за потребе Клуба како у самом Клубу
тако и пред државним и другим органима који су битни за несметан рад Клуба;
2. организује   и   контролише   обављање   стручних   послова   у   Клубу   и   предузима   мере   за
унапређење тих послова;
3. стара   се   о   спровођењу   пословних   планова,   односно   врши   контролу   материјално-финансијског пословања Клуба и његове стручне службе и надзор над законитошћу рада
органа управљања;
4. остварује сарадњу са запосленима у Стручној служби Клуба по питањима материјалног и
радно-правног положаја радника и закључује појединачни колективни уговор у складу са
законом;
5. стара се о припремама седница органа Клуба и о извршавању одлука и других аката тих
органа;
6. обезбеђује вођење записника са седница свих органа Клуба;
7. припрема нацрте општих аката и предлоге одлука Управног одбора;
8. предлаже Управном одбору Правилник о организацији Клуба;
9. између   две   седнице   Управног   одбора,   у   сарадњи   са   Председником,   доноси   одлуке
неопходне за текуће пословање Удружења;
10. прикупља   и   припрема     информације   текућем   раду   и   активностима   органа   Удружења     и
прослеђује их члановима Удружења;
11. обавештава о пријему и престанку чланства;
12. контролише пословање правних лица у којима Клуб има акције или уделе, заступа Клуб у
скупштинама   и   другим   органима   тих   лица   и   о   њиховом   пословању   извештава   Управни
одбор Клуба;

Члан 61

Генерални секретар за свој рад одговара  Управном одбору Клуба. 
Управни одбор Клуба не може пред Скупштином Клуба покренути поступак за разрешење
генералног  секретара   његове   функције,  због   предузимања   мера   усмерених   на   обезбеђење
законитости рада Клуба.

Члан 62

Спортски директор је спортски руководилац Клуба.
Спортског директора бира Управни одбор Клуба на предлог генералног секретара. Мандат
спортског директора је (4) четири године и може бити поново биран на ту функцију.

Члан 63

Спортски директор:
1)  организује целокупну спортску активност и о томе предлаже одлуке Управном одбору Клуба;
2)  координира рад свих фудбалских селекција и фудбалске школе;
3)   предлаже   планове   и   програме   спортског   рада   и   развоја   у   Клубу   и   стара   се   за   њихово
остваривање;
4)   одговара за спортске резултате Клуба  Управном одбору, коме и подноси извештаје о раду по
окончању сезоне, односно сваки пут када то од њега буде тражено;
5)   даје предлоге  Управном одбору  за закључивање и раскид уговора са фудбалерима и другим
спортско-стручним  радницима у Клубу, као и о трансферу фудбалера;
6)   предлаже  Управном   одбору  персонална   решења   за   именовање   Шефа   стручног   штаба   и
Директора омладинске школе, као и спортско-стручне критеријуме под којима би поменута лица
била ангажована;
7)  непосредно организује рад професионалног погона;
8)  извршава задатке које му повери Управни одбор Клуба;
9) врши друге послове утврђене општим актима Клуба уз претходне консултације са Генералним 
секретаром.

НАДЗОРНИ ОДБОР

Члан 64

Надзорни одбор Клуба је надзорни орган Клуба који врши контролу спровођења Статута и
других општих аката Клуба, контролу материјално-финасијског пословања Клуба и његове стручне
службе и надзор над законитошћу рада органа управљања Клуба.
Надзорни   одбор,   посебно,   врши   контролу   финансијског   пословања   Клуба   и   годишњег
завршног рачуна.

Члан 65

Надзорни одбор Клуба броји три члана које бира Скупштина Клуба из реда својих чланова и
из реда експерата за поједине области, на предлог председника Клуба. Чланови Надзорног одбора
бирају се на период од четири године.
Надзорни одбор бира из свог састава председника Надзорног одбора. 
Надзорни одбор доноси одлуке већином од укупног броја чланова.

Члан 66

Надзорни одбор подноси Скупштини Клуба извештај о питањима из свог делокруга најмање
једанпут годишње приликом усвајања извештаја о раду Клуба.
Надзорни одбор подноси председнику Клуба, на његов захтев, извештај о питањима из свог
делокруга између две седнице скупштине.
Надзорни   одбор   може   предложити   Скупштини   именовање   ревизора   са   надзорним
овлашћењем.

ОДГОВОРНОСТ ЧЛАНОВА УПРАВЕ КЛУБА

Члан 67

Председник, Генерални секретар  и чланови Управног и Надзорног одбора, дужни су да
поступају   савесно,   пажљиво   и   одговорно   према   Клубу,   у   складу   са   законом   и   општим   актима
спортског удружења.
Чланови органа Клуба одговарају солидарно за штету коју својом одлуком проузрокују
спортском удружењу, ако такву одлуку донесу намерно или крајњом непажњом.
За штету из става 2. овог члана не одговарају чланови који су били против доношења
штетне одлуке или су се уздржали од гласања.

Члан 68

Члан органа Клуба, односно заступник нема право гласа на седници органа спортског
удружења кад се одлучује о:
1. покретању спора или одустајању од спора против њега;
2. одобравању послова између њега и спортског удружења у случају сукоба интереса, односно
постојања личног интереса при одлучивању;
3. његовој одговорности или разрешењу.

Члан 69

Одлуке као појединачни акти  органа, односно заступника Клуба   ништавне су ако су
донете супротно закону, спортским правилима или општем акту Клуба.

ЗАБРАНА КОНКУРЕНЦИЈЕ И  СПРЕЧАВАЊЕ СУКОБА ИНТЕРЕСА

Члан 70

Председник,  генерални   секретар     и   чланови  управног   и   Надзорног   одбора  не   могу
директно или индиректно бити ангажовани у конкурентском Клубу.
Сукоб интереса у смислу става 1. овог члана постоји ако је   генерални секретар, члан
Управног и Надзорног одбора, односно председник или члан његове породице (супружник, крвни
сродник у правој линији и у побочној линији до другог степена сродства, усвојитељ и усвојеник,
сродник по тазбини до првог степена сродства):
1. уговорна страна у правном послу са Клубом;
2. власник или на други начин у пословном односу са лицем из правног посла или радње које
закључује уговор са Клубом или које има финансијске интересе у том послу или радњи, по
основу  којих   се   разумно   може   очекивати   да   утичу   на   поступање   члана   органа,   односно
заступника, супротно интересу Клуба;
3. под   контролним   утицајем   стране   из   правног   посла   или   радње   или   лица   које   има
финансијски интерес у правном послу или радњи, тако да се основано може очекивати да то
утиче на поступање члана Управног и Надзорног одбора, односно Председника, супротно
интересу Клуба.
Уговор   између   председника,   генералног   секретара   и   члана   Управног   и   Надзорног
одбора може да се закључи само по одобрењу Изабране скупштине.
У   случају   постојања   сукоба   интереса   између   председника   и   Клуба,   председник
Надзорног   одбора  заступа   и  штити   интересе  Клуба  сходно  примени   правила  које се  односи   на
председника Клуба.
Повреда сукоба интереса и забране конкуренције из ст. 2. и 3. овог члана даје спортском
удружењу право на накнаду штете и право да се послови које лице изврши за свој рачун признају 
као послови извршени за рачун спортског удружења.

ОБЛИЦИ ОРГАНИЗОВАЊА И РАДА У КЛУБУ

КОМИСИЈЕ

Члан 71

У клубу се,  ради обављања одређених послова, могу формирати комисије, и то:
 такмичарска
 дисциплинска
 тренерска
 комисија за пријем у чланство
 комисија за жалбе
 друге комисије за којима се укаже потреба
Састав,  број  чланова, начин  избора  чланова и председника  и надлежности  комисија одеђује
Управни одбор.

СЕКЦИЈА ВЕТЕРАНА

Члан 72

Секцију ветерана чине бивши игачи Клуба који се организују у складу са Правилником о раду
Секције ветарана и имају право на свој печат и текући рачун.

ИМОВИНА И ПРИХОДИ КЛУБА

Члан 73

Клуб  може стицати средства и остваривати приход од:
 Прилога и чланарине његових чланова;
 донација и поклона;
 наслеђа и легата;
 накнаде за услуге када је то дозвољено законом који те услуге регулише;
 накнада од обављања делатности када је то дозвољено законом који ту делатност регулише;
 прихода предузећа чије је Клуб оснивач;
 комерцијалних, маркетиншких, пословних и привредних делатности;
 спонзорстава;
 камата на улоге, дивиденди;
 прихода од издавања објеката који су у власништву  Клуба у закуп трећим лицима;
 субвенција   за   остваривање   програма   и   пројеката   од   ширег   значаја   за   развој   спорта     од
гранских   и   територијалних   савеза   у   које   је   Клуб   удружен,   међународних   оранизација   и
фондова, јавних извора финансирања (буџета и буџетских фондова);
 улазница, приређивања игара на срећу у складу са законом, израде и продаје сувенира;
 из других извора у складу са законом.
Средства из става 1. овог члана својина су Клуба.
Члан 74
Клуб може основати привредно друштво или друго правно лице, у земљи и иностранству, 
самостално   или   са   другим   правним   или   физичким   лицима   ради   постизања   циљева   и   задатака
предвиђених чланом 9. Статута, у складу са законом.
Клуб као оснивач користи целокупну остварену нето добит или део добити у висини свог
удела тог основаног правног лица, за остваривање својих спортских циљева утврђених статутом.
Ако Клуб оснује спортско привредно друштво и на њега пренесе права и обавезе у погледу
учешћа  у одређеном рангу такмичења  и права и обавезе према одређеним  спортским  и другим
ангажованим лицима, у складу са законом и спортским правилима ФСС, новоосновано спортско
привредно друштво одговара за обавезе Клуба као оснивача настале пре свог оснивања.

Члан 75

За своје обавезе Клуб одговара целокупном својом имовином.
Чланови   спортског   удружења   и   органа   спортског   удружења   солидарно   одговарају   са
спортским   удружењем   за   обавезе   спортског   удружења   ако   поступају   с   имовином   спортског
удружења као да је у питању њихова имовина или злоупотребе спортско удружење као форму за
незаконите или преварне циљеве.

Члан 76

Имовина Клуба може да се користи једино за остваривање циљева утврђених статутом.
Имовина Клуба не може се делити члановима.
     Приходи остварени обављањем делатности Клуба  користе се искључиво за остваривање
статутарних циљева.
Одредбе ст. 1-3 овог члана не односе се на:
 давање члановима пригодних награда
 накнада   оправданих   трошкова   насталих   остваривањем   статутарних   циљева   спортског
удружења (путни трошкови, дневнице, трошкови преноћишта и сл.)
 испуњавање обавеза према члановима уговорених у складу са законом  и Статутом
 исплату зарада запосленима.

Члан 77

У случају престанка рада, имовина Клуба по подмирењу обавеза припада  Граду Новом Саду.

ЈАВНОСТ РАДА КЛУБА

Члан 78

Јавност   рада   Клуба   обезбеђује   се   јавношћу   седница   органа   и   других   скупова   у   Клубу,
издавањем информација о њиховом раду и сарадњом са средствима информисања.
Клуб може имати своје гласило, чији садржај и назив утврђује Председник Клуба.

Члан 79

Органи и тела Клуба могу искључити, или ограничити јавност седнице или скупа, када се
разматрају документа или подаци поверљиве природе.
Ово ограничење се не односи на чланове Клуба или њихове пуномоћнике.

Члан 80

Сви општи  и појединачни акти Клуба су доступни свим члановима.
Сваки члан Клуба има право да добије примерак Статута и осталих општих аката Клуба без
доказивања правног интереса.
Клуб   редовно   упознаје   своје   чланове   и   јавност   са   одлукама,   ставовима   и   предлозима
усвојеним   на   седницама   органа   и   тела   и   других   скупова   у   Клубу,   и   актуелним   дешавањима   у
Клубу, путем Web презентације - Интернета, путем средстава јавног информисања или издавањем
посебних информација и билтена.

Члан 81

За давање података о раду  Клуба овлашћени су Председник и Генерални секретар Клуба,
односно  представник Клуба  кога Председник овласти.
Представник Клуба који даје податке и информације у вези са радом Клуба одговоран је за
њихову тачност.

ОПШТИ АКТИ КЛУБА

Члан 82

Општи акти Клуба су Статут Клуба, правилници, пословници и одлуке којима се на општи
начин одређују одређена питања.

Члан 83

Иницијативу за доношење општег акта Клуба или измену Статута, може покренути сваки
члан, односно орган Клуба и други облик организовања и рада у Клубу.
Управни одбор може да прихвати или одбаци иницијативу за измену Статута и доставља га
Скупштини на усвајање.
Уколико измену Статута предложи једна трећина чланова Клуба Управни одбор не може
одбацити такву иницијативу и мора да достави такав предлог Скупштини на изјашњавање.

ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ СТАТУТА

Члан 84

Изабрана скупштина Клуба одлучује о доношењу статута, односно о његовим изменама и
допунама,  простом већином од чланова седнице Скупштине на којој је обезбеђен кворум.

СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ

Члан 85

Статусним  променама Клуба сматрају се: припајање, спајање, подела и одвајање.
  О статусним променама одлучује Изабрана скупштина Клуба.
Статусне промене Клуба се врше у складу са законом.

ЕВИДЕНЦИЈЕ,  ПЛАНОВИ И РЕГИСТРАЦИЈА

Члан 86

Клуб води књигу - евиденцију својих чланова са подацима о њиховом праву управљања,
евиденцију спортских објеката, врхунских спортиста стручњака и спортских резултата, евиденцију
утврђене здравствене способности спортиста и остале евиденције у складу са Законом о спорту.
Клуб води књигу одлука органа Клуба.

Клуб се уписује у матичне евиденције које води министарство надлежно за послове спорта.

Члан 87

Спортски   стручњаци   у   Клубу   обавезни   су   да   воде   евиденцију   о   свом   стручном   раду   на
начин одређен одлуком надлежног органа Клуба.

Члан 88

У Клубу се израђују планови рада и развоја и планови стручног  рада. Начин израде 
планова одређује Управни одбор Клуба.

Члан 89

Председник  Клуба   се   стара   о   уредном   и   благовременом   достављању   података
надлежном  министарству,  као и свих промена које се уписују  у Регистар  спортских  удружења,
друштава и савеза, у року од 15 дана од настале промене у складу за Законом о спорту.
Председник  Клуба се стара о веродостојности, важности  и истинитости података који
се достављају министарству надлежном за послове спорта и регистарском органу.

РЕШАВАЊЕ СПОРОВА

Члан 90

Спорове   између   Клуба   и   чланова   Клуба   решавају   органи   Клуба   и   надлежни   органи
Фудбалског савеза чији је Клуб члан.
Клуб   се   обавезује   на   поштовање   надлежности   и   одлука   Арбитражног   суда   ФСС   за   све
спорове   на   националном   нивоу   уз   изузеће   сваког   редовног   суда,   уколико   то   није   изричито
забрањено важећим законодавством Републике Србије.
Клуб   се   такође   обавезује   на   признање   овлашћења   и   одлука   извршног   одбора   надлежног
фудбалског савеза, укључујући примену мера из чланова 81. и 82 Статута ФСС.

ПРЕСТАНАК КЛУБА

Члан 91

Клуб престаје са радом у складу са законом и када се чланови Изабране скупштине Клуба
двотрећинском већином писменим путем изјасне за то.

Члан 92

Клуб престаје:
 ако Скупштина Клуба  донесе одлуку о престанку Клуба;
 статусном променом која води престанку удружења;
 из осталих разлога предвиђених законом

ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 93

Сви општи акти и рад Клуба усагласиће се са одредбама овог Статута у року од 90 дана од
дана ступања на снагу Статута.
До   доношења   аката   на   основу   овог   Статута,   примењиваће   се   акти   донети   на   основу
претходног Статута, осим ако су у супротности са Законом о спорту или овим Статутом.

Члан 94

Постојећи органи Клуба (Управни одбор, Надзорни одбор, Председник, Генерални секретар,
Спортски   директор),  радна   тела   и  именована  лица   којима   овим  Статутом  није  измењен  састав,
организација или надлежности, односно овлашћења,   настављају са радом до истека мандата на
који су бирани, односно именовани.

Члан 95

Ако регистарски орган захтева измену одређених одредби Статута  из формалних разлога,
Управни одбор се овлашћује да том захтеву удовољи без сазивања Изабране скупштине Клуба.
Управни одбор Клуба се овлашћује да Статут очисти од стилских грешака и несагласности.

Члан 96

Ступањем на снагу овог Статута престаје да важи досадашњи Статут усвојен на седници
Скупштине Клуба одржаној 30.01.2009. године.
 
Члан 97

Овај Статут  ступа на снагу ( 8 ) осмог дана од дана објављивања на огласној табли Kлуба.
Председник Изабране скупштине Клуба
Адв. Кркљуш Милорад

18
Историја / (Видео) Устанак Срба против Византије 1040. године
« послато: новембар 07, 2012, 01:36:43 поподне »
Устанак Срба против Византије 1040. године

Срби побеђују најјачу војну силу ондашњег света.
Византијска војска изгубила је 40. 000 војника и седам заповедника, само током једне битке.

Устанак Срба против Византије 1040. године


Устанак Срба против Византије, 2. део (1085-1106)


19
Историја / Првобитна Русија
« послато: новембар 07, 2012, 01:04:27 поподне »
Јако леп филм "Првобитна Русија"

Првобитна Русија (са српским титловима) 1. део

Првобитна Русија (са српским титловима) 1. део


Првобитна Русија (са српским титловима) 2. део

Првобитна Русија (са српским титловима) 2. део


Првобитна Русија (са српским титловима) 3. део

Првобитна Русија (са српским титловима) 3. део


Првобитна Русија (са српским титловима) 4. део

Првобитна Русија (са српским титловима) 4. део

20
РФК Нови Сад 1921 / Стадион Детелинара
« послато: октобар 29, 2012, 03:42:22 поподне »


Стадион Детелинара је стадион који се углавном користи за фудбалске утакмице. Налази се на Детелинари у Новом Саду. На њему своје домаћинске утакмице игра прволигаш ФК Нови Сад. Фудбалски клуб Нови Сад своје игралиште је добио 1966. године, фузијом са ФК Раднички и има капицитет од 6.000 места.



Када је 1966. године дошло до спајања “Новог Сада” и “Радничког” почела је градња данашњег игралишта које ће у догледно време постати велики градски спортски центар.
Од оснивања до 1966 године игралиште и просторије фудбалског клуба “Нови Сад” су више пута сељакане. Клуб је прво постојао и такмичио се на игралишту НАК-а (данашњи помоћни терен стадиона Војводине) а касније се преселио на сајмиште. То је исто оно игралиште које и данас постоји поред сајмишта с тим што је онда било у доста оскуднијем стању. Такви услови рада, незавидна финансијска ситуација и, неадекватно ангажовање управе клуба према рангу такмичења условили су да клуб те 1966. године испадне из Друге фудбалске лиге. Био је то добар повод да се озбиљније размисли о будућности овог спортског колектива. Једно од решења било је и интегрисање са неким другим клубом.

Логичан спој интереса

Те године је и “Раднички” испао из Српске фудбалске лиге, па су и чланове управе тог клуба мучили слични проблеми. У међусобним контактима чланова двеју управа рођена је идеја о првој фудбалској интеграцији у граду.
- После низа перипетија, тешкоћа и отпора, на Скупштини ових клубова је донесена одлука о интеграфији и договор да се клуб зове РФК “Нови Сад” с тим да му седиште буде на Детелинари и да се у наредној сезони такмичи у Српској лиги – сећа се Иван Лекић, тадашњи председник “Радничког” а касније и вишегодишњи председник и члан управе РФК “Нови Сад”.
Тако су знатно побољшани такмичарски услови јер је сада РФК “Нови Сад” имао солидан травнат терен, зграду са свлачионицама, плаћеног домара и нето повољнију финансијску ситуацију.
- Спајањем клубова знатно је побољшан квалитет тима, оснажена је управа и буџет. Добијена је нова сната, полет и амбиција за бољим, већим, лепшим … – сећа се Лекић.

Прва инвестиција – Трибине

Прва озбиљна амбиција била је изградња ваљаног спортског објекта јер затечено игралиште, осим ваљане траве, није било довољно безбедно и погодно за такмичења.
- Захваљујући одличном разумевању и сарадњи са многим предузећима, скупили смо нешто новца, направили пројекат за изградњу трибина и отпочели преговоре за помоћ радних колектива. “Бетон” нам је одмах, бесплатно, дао елементе (плоче) за трибине, које су остале након изградње стадиона “Војводине”, а “Урбис” је, такође бесплатно, уредио и спремио земљиште за градњу. Потом смо уговорили изградњу трибина с једним малим предузећем по доста симболичној цени од 30 старих милиона динара, које смо скупили током градње и издавањем трговачког простора испод трибина и продајом два стана из власништва клуба. Тако смо поред јефтиних трибина грађанима Детелинаре створили читав један мали тржни центар а естетски побољшали изглед стадиона, те улице – прича Лекић.
Већ наредне 1968. године је почела изградња другог фудбалског терена уз главно игралиште. Завршен је почетком 1969. године а коштао је око 12.000.000 динара. Данас је то главни помоћни терен на стадиону.

Динамичан подстицај

Тај део града се временом веома интензивно ширио и дограђивао, па су и потребе за бављење спортом бивале све веће. Стога је, на иницијативу клуба, месних заједница: Раднички, Југовић и Стара Детелинара, затим спортских форума, организација и институција у граду урбанистичким планом града, усвојеним 1972. године, предвиђена градња великог рејонског спортског центра “Детелинара” од 8,5 хектара површине. Тим планом је утврђен, обим, садржај и етапност градње.
У минулих шест година реализације поменутог плана, саграђен је спортско полигон, три фудбалска игралишта и знатно уређен главни и помоћни терен. Све су то мале али значајне етапе у изградњи целовитог спортског центра “Детелинара”.

Пројекат за нови стадион

Фудбалски клуб "Нови Сад", који је лани обележио 90. годишњицу, могао би у наредних неколико година да добије дугоочекивану "нову траву". Пројектом који је од недавно актуелан, осим стадиона, предвиђена је и изградња неколико терена, спортских балона, хотела, ресторана, базена, великог паркинга итд, а читав комплекс вредео би између 25 и 30 мил ЕУР. Преамбициозно?

Како "еКапија" сазнаје у седишту "Канаринаца", како их зову, иако делује помало нереално, новац није проблем. Кажу, инвеститора већ имају, иако не желе да откривају његово име. Но, да ситуација није чист зицер, свима је јасно јер изградња још није почела. Ко се овде игра голмана?

Није тешко погодити да је "Детелинари" већ одавно потребно много више од повременог умивања и сезонске шминке. Идеја о новом терену постоји одавно, али је конкретизована тек пре нешто више од годину дана. Тада су, како за "еКапију" кажу у клубу, од Града затражили решавање питања земљишта.

- Ниједан инвеститор неће уложити новац, поготово не оволики, ако не зна на чему је. Потребно је да се са градским властима у Новом Саду усагласи проблем земљишта – било кроз уговор о закупу, било кроз добијање вишегодишњег права коришћења, или неки вид јавно-приватног партнерства – каже за "еКапију" генерални секретар РФК "Нови Сад" Ранко Ђуровић.

- Иницијатива је покренута још прошлог септембра, међутим, до сада се ништа није десило, и немамо одговор. Нико није имао разумевања – додаје он, и истиче да ипак има извесних позитивних наговештаја.

За изградњу новог стадиона постојала је још једна препрека, која је "прескочена".

- Део парцеле на којој се сада налази стадион, а где би требало да буде и нови, као и помоћни терени, балони, базен и све остало, дефинисан је Генералним урбанистичким планом као простор за градњу спортског комплеса. До скоро се та парцела, буквално, водила као ливада. То је био први и основни проблем, који је сада решен.

Од лопте до лоптице

Наш саговорник објашњава да би изградња комплекса била подељена у неколико фаза. У првој би био изграђен фудбалски терен са вештачком травом, за шта је потребно 270-300.000 ЕУР. Предвиђено је да има једно гледалиште, са око 200 места.

Друга фаза подразумева изградњу два балона, са мултифункционалном подлогом, за рукомет, кошарку, одбојку и друге спортове. Уз то и свлачионице, теретана, вишенаменски отворени терен (за кошарку или тенис), као и ресторан. У оквиру тог дела, такозваног "Центра за мале спортове", предвиђен је и паркинг за око 60 аутомобила.

Трећа фаза била би изградња самог стадиона, са помоћним тереном.

- Пројектом је предвиђено да капацитет новог стадиона буде око 10.000 места, са покривеним трибинама. Наравно, био би осветљен, било рефлекторима на стубовима било на ивици крова, и испуњавао би све УЕФА стандарде, могли бисмо чак и мечеве репрезнтације да организујемо – каже Ранко Ђуровић.

Ако све буде текло по плану, нови дом "Канаринаца" требало би да има све садржаје које имају савремени стадиони – клупски хотел, амбуланту, клупске гараже и бизнис кулу, а у будућности вероватно и базен.

- Прва и друга фаза пројекта могле би бити завршене за максимално шест месеци. Око 2 месеца је потребно за вештачки терен, а за балоне и пропратне садржаје 3 до 4. Све то би ишло јако брзо ако бисмо добили дозволу, јер је новац спреман – објашњава наш саговорник.

Рокове за главни стадион мало је теже прецизирати, је је у питању обимнији посао.

- За главни део пројекта, обезбеђено је око 75% потребних средстава. На то колико брзо би могао да буде изграђен може да утиче доста фактора, али ако будемо имали сва потребна средства сигурно ће ићи брже. Претпостављам да би требало 2-3 године да комплетно буде завршен, са свим додатним садржајима.

Идејно решење спортског комплекса израдио је "Архибласт".

Препиши рецепт...

Није тајна да је улога приватних инвеститора у изградњи спортских објеката све већа и значајнија. Прави пример за то је нови стадион "Металца", који је завршен брзо и ефикасно, са минималним кашњењем, за разлику од многобројних који су остали "на пола" или на папиру. Осим тога, није довољно само изградити, јер је и за адекватно одржавање потребан новац, и то приличан. Ту најчешће запне, јер, погађате, ни клубови а ни локалне власти баш са новцем кубуре. Све данашње руине некада су биле понос својих градова, али се од старе славе не живи.

- ФК "Нови Сад" од града годишње добије 890.000 динара, а то није довољно ни за недељу дана пословања клуба. Рецимо "Тимок", који је сада у нашој лиги, месечно од Зајечара добије 25.000 ЕУР. Али, ми ни не очекујемо новац нити помоћ, само хоћемо да решимо питање земљишта и да почнемо да градимо.

Детелинара је, како и сваки стадион стар 50 година, у прилично лошем стању, иако је, како каже Ђуровић, на њој у претходном периоду било мањих радова.

- Да бисмо уопште могли да се такмичимо, морали смо да обновимо инсталације, реновиране су свлачионице и слично. У суштини, то је бачен новац, јер ће се све ово рушити ако буде грађен нови стадион, али је то било неопходно јер је стадион био у јако лошем стању, и није испуњавао критеријуме професионалне лиге. Ипак, сматррам да нема никакве сврхе улагати неки већи новац у "Детелинару", већ да "Нови Сад" треба да добије нов стадион.

РФК "Нови Сад", који наступа у Првој српској лиги, основан је 1921. као Новосадски трговачки клуб. Прволигашки клуб је постао 1961, али се у тадашњој Првој савезној лиги СФРЈ задржао само 3 сезоне. Тада су на "Детелинару" долазили тадашњи славни југословенски клубови, а стадион је био премали да прими све који су желели да присуствују мечевима.





















21
Историја / Отаџбински рат 1912 - 1918
« послато: октобар 27, 2012, 12:18:03 поподне »
У славу наших ђедова који су крв проливали и животе давали отварам тему о овом славном и тешком периоду у нашој историји и шестогодишњој борби за слободу!  srb:

















Vojvoda Zivojin Misic - ( od pastira do slavnoga vojskovodje)













THE GREATEST WARRIORS OF ALL TIMES - SERBIAN HEROES FROM THE WW1

22
Историја / Aнализа хрватске крађе историје
« послато: октобар 22, 2012, 11:33:25 поподне »
Ово је одлична анализа хрватске крађе историје.

Хрватска „правашка“ хисториографија и Срби

Владислав Б. Сотировић


У европској савременој повести, нарочито након пада Берлинског зида новембра 1989. г., постоје мале и, пре свега, „неисторијске“ нација које покушавају да „доведу у ред“ своје националне повеснице тако што их улепшавају, хероизују, еуропеизују и нарочито настоје да како-тако докажу некакву повесну независност својих национа у односу на моћне суседе – како би тиме разбили традиционалну слику Европе и европске историјске науке о њима. Амерички повесничар мађарског порекла Ендрју Ц. Јанош [Andrew C. Janos] је експлицитно поделио централноевропске, источноевропске и балканске нације у повесном пресеку у две јасно изражене и међусобно супротстављене категорије, па чак и класе: на оне које чине политичко-економско-културни центар и на оне које живе на периферији око тог центра служећи му као нека врста сировинске базе у општем смислу речи.[1]

По питању државности данас признате европске нације и/или етничке групе се могу грубо поделити у следеће главне категоријалне групе, тј. на оне:

1. које никада у повести нису имале никакву своју сопствену државну независност (Власи, Роми, Лужички Срби...),

2. које су такву државну независност као међународно признату по први пут стекле тек након 1989. г. (Словенци, Словаци, Украјинци, Белоруси),

3. које су је имале у средњем веку и/или касније па су је обновиле у 19-ом или почетком 20-ог века (Срби, Бугари, Грци, Пољаци, Литванци),

4. које су је први пут добиле почетком 20-ог века (Летонци, Естонци, Финци, Шиптари),

5. које су је имале мање-више у континуитету од почетка средњег века па до данас (Французи, Немци, Швеђани, Италијани...).[2]


Посебну групу, међутим, чине оне нације које су у средњем веку имале међународно признату какву-такву државно-политичку независност а након њеног defacto губитка утопиле се у суседне вишенационалне државне творевине, задржавајући формалну аутономију регионалног типа да би тек након много столећа биле поново признате као међународно независне политичке творевине, тј. државе. То су случајеви, нпр., са Чесима или Мађарима.[3] Међутим, у читавом европском случају односа нација-држава-политичка независност постоји један parexcellence случај – случај који у defacto чињеничном смислу драстично одскаче од deiure „препаковане“ националне повеснице за „домаћу упорабу“, а то је случај Хрватске и Хрвата. Ово драстично одскакање се у хрватском случају вероватно може објаснити, или бар схватити, као јак синдром инфериорности у поређењу са својим „повесним“ и јаким суседима Италијанима, Србима и Мађарима, а настао је услед сплета реалних повесних околности у којима су Хрвати и Хрватска вечито били они „други“ или „трећи“ у туђим државама а хтели су да буду „први“ и „своји на своме“ – онако како су то они схватали. Државност су изгубили далеке 1102. г., читавих 357 година пре Срба (1459. г.) а са њом и статус „повесне нације“[4] – који нису успели да обнове све до 1941−1945, и ту су државност добили у савезу са европским нацизмом, на поклон од Хитлера и Мусолинија. За разлику од Хрвата, Срби, као њихови главни конкуренти на просторима Југоисточне Европе, своју државност и „историчност“ успели су да defacto обнове читавих 137 година пре њих (1804. г.), и то путем тешке револуционарне борбе и дугог рата и ратова за национално ослобођење – што је коначно и читава Европа deiure признала 1878. г. [Castellan 1992, 227−323].



Вероватно ни једна национална историографија у Европи није уложила више напора да „препакује“ своју сопствену повесницу као што је то у случају хрватске повести и хисториографа, али и политичара (укључујући и повијесничаре/државнике). Циљ оваквог препис(ив)ања (re-writing), тј. ревизије, локалне повеснице имао је пре свега практично-национално-политичку конотацију: требало је доказати и показати знанствено неупућеној „Еуропи“ да Хрвати имају неиспрекидано-континуирану „тисућљетну“ повијест неовисне националне државности у овом или оном облику. Формални атрибути-доказатељи овакве политичко-државне „неовисности“ су тројаки:

1. „Хрватски“ сабор у Загребу (легислативна институција)

2. гувернатор-бан на челу „хрватске“ владе (егзекутивна власт)

3. национална застава са државним грбом (визуелна симболика неовисности).[5]


Сматрамо да је ревизионисање хрватске (Хрвата и Хрватске) повеснице у облику хрватске повесне хипертрофије у 20. и 21. столећу било, пре свега, уперено и „знанствено“ обликовано против Срба, затим против Италијана и на крају против Мађара и Словенаца.[6] Хрватска „правашка“ хисториографија је у овом контексту као први хипертрофски пројекат зацртала да покаже и докаже да је повест Хрвата од најранијег средњег века па до године 1102. била европског карактера и са владарима који су у рангу европских суверена а који стоје на бранику западног (римокатоличког) хришћанств, наспрам „бизантијско-православне шизме“ на самим рубовима Централне Европе (никако Балкана). Међутим, изван хрватских свеучилишних центара и хисториографије о овим наводно многобројним хрватским владарима, укључујући и краљеве, у самој Европи и остатку света се мало зна. Одвајање повесних чињеница од политикантских легенди је знанствени посао за следеће генерације хисторичара који, као прво, морају да разврстају квазиповесне фалсификате од реално-повесних чињеница.[7] Њима је један од зацртаних задатака да фактографски покажу да је једна мала средњовековна Хрватска, у величини једне жупаније у Србији за време Стефана Немање, владала нешто дуже од пар година једним делом Босне а нарочито Херцеговине. Њима спада у морално-знанствену обавезу и потапање митова о „слави краља Томислава“ и Хрватске у његово доба на аутентично српској јадранској обали од древног Стона до Котора.[8]

У том смислу, ево и конкретно шта о раној средњевековној повести Хрватске пише један од најпознатијих светских стручњака за повест Балкана у средњем веку: „Early medieval Croatian history fits the concluding line to the old jingle: the more you study the less you know. When I was an undergraduate studying Balkan history I thought I knew quite a bit about Croatia; but as I study more about Croatia, one by one the ‘facts’ that I knew before turn out to be dubious, based on questionable sources or no sources at all. Most of the existing literature in western languages on medieval Croatia is extremely poor; and frequently it is marred by nationalistic bias. A basic problem making early Croatian history difficult for everyone−including the most serious scholars−is the scarcity of sources and the question of the authenticity of some of the few that do exist. Furthermore, the authors of most of the sources for early medieval Croatia were distant from the events they described. Either they lived in places distant from Croatia (e.g., Byzantium, Italy) or they lived several centuries later...Byzantine writers knew little about Croatia...Most Byzantine historians did not mention Croatia at all. Much of the information about medieval Croatian history comes from later (seventeenth- and eighteenth-century) narrative histories. These were written by enthusiastic people but contain a mixture of fact and legend; and since many of the documents they based their works on are now lost, it is extremely difficult to judge whether their information came from reliable sources or not“ [Fine 1994a, 248].

Остаје, ипак, неоспорна чињеница, да се опсег државних граница мале средњовековне Хрватске не може доказати на основу историјских извора. Сам кнез-краљ Томислав (910−928. г., чији споменик на коњу као римском цару Аурелију у Риму стоји у Загребу на Томислављевом тргу насупрот главне градске железничке станице) постао је први краљ (925. г.) Хрватске за учињене заслуге оријенталној Византији а не Европи. Био је почасни краљ, тј. „проконзул“-гувернатор Византијског царства. Петар Крешимир IV (1058−1074) се са своје стране прогласио краљем након добијања градова Сплита, Трогира и Задра од Византије (а не освајања), а сва три су била (и данас остала) на „стреломету“ један од другога. Његов наследник на престолу, Дмитар Звонимир (1075−1089), преузимајући краљевску круну уједно је преузео и обавезу слања феудално-поданичког данка римском папи у суми од 200 златних дуката (дакле, купљена круна).

За време обе Југославије (Краљевине и Републике) највећи успех хрватске хисториографије се састојао у томе што је Загреб успео да наметне читавој земљи (зарад очувања братствојединственачке политике „троплеменског“ српско-хрватско-словеначког народа) своју сопствену „знанствену“ интерпретацију хрватског дела повести Јужних Словена:

1. да су средњовековни посавски Словени били етнички Хрвати и да су формирали тзв. „Посавску Хрватску“ коју је краљ Томислав ујединио са тзв. „Далматинском Хрватском“ [Macan 1992, 28−31]. Након овако формулисане премисе, апсолутно незасноване на повесним изворима, следио је и „логичан“ закључак да је Посавина етно-хрватска земља исто као и читава Далмација и то, што је најбитније, заједно са Дубровником, који никада није припадао Хрватској већ је све до самог почетка 19-ог столећа био независна држава-град Република, и

2. да су Хрвати као етнос преко својих феудалних представника 1102. г. потписали са мађарским краљем Коломаном (1095−1116) споразумни међудржавни акт Pactaconventa у форми “regna socia” (тј. “удружене краљевине”), на основу кога је створена персонална унија две независне државе – Мађарске и Хрватске [Perić 1997, 52−60][9], а не феудално-поданички акт “partes subjectae” чиме је Хрватска у стварности постала обична мађарска провинција са одређеним нивоом локалне самоуправе.



Да се овде накратко задржимо само на наведеној другој ставци у вези са мађарско-хрватским односима након 1102, с обзиром на то да овај догађај представља кључну прекретницу у читавој повесници Хрватске и Хрвата – али и један од најомиљенијих тематских објеката интерпретација и реинтерпретација хрватске ревизионистичке хисториографије. Наиме, на основу самог аутентичног текста Pactaconventa из 1102. г. на латинском језику (чува се у Будимпешти), као и на основу историјског развоја догађаја, јасно је да се ту ради о “partes subjectae”.[10] Ево конкретно шта о томе пише већ цитирани Фајн: “The Hungarians had gradually become a more active factor in the Balkans. They had occupied considerable territory nominally Byzantine, conquering Sirmium and the surrounding region of Srem. In addition, they annexed Croatia in 1102 and took over, as well, various cities in Dalmatia which belonged to the empire” [Fine 1994a, 234]. Дакле, као прво, за Фајна је јасно да је Мађарска године 1102. једноставно анектирала Хрватску, тј. припојила је својој држави, и као друго, Далмација није исто што и Хрватска. За мађарску историографију је ствар у вези са годинама 1091. и 1102. кристално јасна: радило се о мађарској анексији Хрватске. Тако проф. Ласло Контлер са Централноевропског универзитета у Будимпешти јасно пише: „In 1090, as the Croatian throne became vacant, chaos ensued and one of the baronial factions turned to Ladislas to occupy it. The annexation of Croatia took place in 1091 without substantial resistance, although a raid of nomadic Cumans in Eastern Hungary compelled him to return, leaving the occupation of Dalmatia (the ‘Latin’ towns of the shore and the islands) to his successor. For the time being Ladislas appointed his younger nephew Prince Álmos as governor. Thus begun the historic association of the Kingdom of Hungary and Croatia, which lasted until the end of the First World War“ [Kontler 1999, 63]. Исти аутор у истој монографији на страници 79-ој даје и повесну карту Краљевине Мађарске у касном 13-ом веку на којој су Славонија, Хрватска и Кнежевина Босна и Мачва сасвим јасно означене као мађарске државне провинције.

Ипак, за хрватску је хисториографију – али и политику – својевољно тумачење, тј. интерпретирање, догађаја из 1102. г. било нужно како би се формално „доказало“ постојање какве-такве “тисућљетне хрватске државности“. То би, опет, послужило као основа за неистините тврдње да су Хрвати још од 9-ог столећа па све до “Прводецембарског акта” 1918. г. имали своју националну државност коју су, тобоже, унели и у Краљевину СХС/Југославију са најмање све Сремом, Дубровником, западном Босном (“Турском Хрватском”) и Барањом. Наравно, тзв. “Нагодба“ из 1868. г. између Загреба и Пеште, по њима је била међудржавни акт којим је само потврђена персонална унија из 1102. г. између неовисне Хрватске и независне Мађарске [Pavličević 2000, 271−273]. Дакле, хрватска међународно призната државна повест је читавих 419 година (разлика од 1459. г. до 1878. г.) дужа и светлија од српске!

Међутим, овде се ради и о нечему много важнијем, а то је питање Срба у границама Брозове и Туђманове Хрватске. У овом контексту је основни циљ хрватске хисториографије да докаже две ствари:

· да су се Срби на просторима Хрватске (тј. тзв. Троједне Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније) насељавали у таласима, односно да нису аутохтоно становништво Броз-Туђманове Хрватске[11], и

· да су се као емигранти населили на простору “државе” Хрватске а не провинције у оквиру Мађарске или Хабсбуршке монархије.

Доказати ове две ставке је за хрватску хисториографију било од кључне битности јер се на овај начин у ствари доказује “право власништва у сопственој кући” а сви подстанари су сходно томе обавезни да поштују кућни ред легалних власника државе – уколико на то нису спремни дозвољено им је “добровољно” исељавање из исте те куће, на шта је повијесничар и председник Републике Хрватске др Фрањо Туђман јасно указао након војно-редарствене акције хрватске полиције и регуларне армије почетком августа/коловоза 1995. г. (тзв. “Олуја”). Дакле, тзв. “тисућљетно хрватско државно право” је управо тај правни оквир којим се легализују и верификују два геноцида/етничка чишћења над хрваћанским Србима почињеним од стране званичних власти хрватске државе 1941−1945. г. и 1991−1995. г.[12]

У сваком случају, у току процеса разбијања и распада СФР Југославије, хрватска хисториографија на челу са др Фрањом Туђманом је упорно тврдила да су Хрвати 1918. г. у Југославију (тј. тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца)[13] унели своје „хрватско државно право“ па би сходно томе и сам процес „раздруживања“ Хрвата и Хрватске од остатака Југославије требао да буде заснован на овом праву како би коначно Хрвати били „свој на своме“.[14] Нажалост, ретки су били самосвесни хрватски повијесничари који су, као нпр. Фрањо Рачки, објективно писали, тј. признавали, да су Хрвати од 1102. г. све што су урадили, урадили под фирмом Мађара а не самостално и за себе. Још има мање оних хрватских повијесничара који објективно признају да од године 1000, а нарочито од 1420/1433, Далмација нема више никакве везе са Хрватском – јер се нашла под управом Млетачке Републике (до 1797. г. а након тога под управом Француске и Аустрије до 1918. г.), која се у наредним столећима борила са Мађарском (Задарски мир 18. фебруара 1358. г.) о превласти над овом покрајином. Убачени фалсификати од стране римске Курије (тј. монаха римокатоличких опатија у Далмацији) о тзв. „Црвеној Хрватској“ јужно од реке Цетине па све до реке Бојане у „Летопису Попа Дукљанина“ („Барски родослов“) данас су признати чак и од стране хрватских хисториографа – нпр. Ферда Шишића и Наде Клаић, али не и хрватској „правашкој“ хисториографији.

Чини се да је прављење од магарца коња у процесу писања и ревизионистичког преписивања хрватске повеснице постало општи национални задатак хрватских повесничара још од времена Павла Ритера Витезовића (1652−1713), који је 1700. г. у свом, све сем не знанствено заснованом, делу Обновљена Хрватска (или „Оживела Хрватска“ − „Croatia Rediviva”) прогласио све Словене етнолингвистичким Хрватима, тј. старим Илирима, а хрватске повесне земље обележио бело-црвеном бојом од Триглава до Црног мора. Тако су по њему постојале две велике балканске Хрватске: „Croatia Alba” (Бела Хрватска) и “Croatia Rubea” (Црвена Хрватска). Прва се простирала од Јулијских Алпа па до реке Дрине. а Друга од реке Дрине до Црног мора. „Бела Хрватска“ се са своје стране додатно делила на четири мање Хрватске: “Croatia Alpestris” (Словенија), “Croatia Maritima” (Далмација, Црна Гора, Херцеговина и јужни део Босне), “Croatia Mediterranea” (северни и централни делови Босне) и “Croatia Interamnia” (Славонија и Срем).[15] Дакле, све скупа читавих пет „Хрватски“. У својој Стематографији из 1701. г. илустративно допуњује хрватско повесно право на скоро читав Балкан ређајући грбове читавих 56 по њему „илирско-хрватских“ земаља. Читајући Витезовића (похрваћени Немац) долази се до закључка да нема нит већег народа нит већих повесних покрајина у читавој повести Старог континента! Французи, Немци, Италијани, Енглези... једноставно немају шта да траже поред овако великог и моћног народа и његове повеснице као што су то Хрвати. Наравно, за Витезовића су Срби само једно хрватско племе које живи источно од реке Дрине.[16]



Од времена хрватског тзв. „Илирског покрета“ из прве половине 19-ог века почиње и процес „хероизације“ сопствене нације, у коме видну улогу игра и хрватски римокатолички клер.[17] Лансира се учење да су управо Хрвати били најхрабрији браниоци хришћанске вере у читавој Европи а који су успели да зауставе најезде отоманских Турака нешто иза Бихаћа и Јајца. Да је Европа конкретно и признала оволико херојство Хрвата истиче се да је римски папа почетком 16-ог столећа (1510. г.) Хрватима за војничке заслуге у одбрани Христове вере доделио титулу „antemurale christianitatis“. Испада тако да су српске националне погибије на Марици 1371. г. и Косову пољу 1389. г. против истих тих Турака и за исту ту Христову веру једноставно биле од минорног значаја у односу на гордо и неустрашиво стајање Хрвата на Зиду хришћанства у Лици, Банији и Кордуну. Иначе, историографија не зна да је иједан турски султан, па чак ни велики везир или провинцијски паша, погинуо и у једној јединој бици против Хрвата као што је то био случај са султаном Муратом на Косову нити да је и један једини хрватски национални вожд (нпр. бан) икада заробљен у бици са било којим Турцима као што је то био случај са српским кнезом Лазаром, а о одрубљивању главе и стварању мита и легенде о националном мученику за веру да и не говоримо.[18]

Наравно, за све оне који су повест студирали ван Загребачког свеучилишта (које је иначе званично према хрватском тумачењу као такво основано чак године 1669! и то као „најстарије и данас највеће свеучилиште у Југоисточној Европи“ – ко не верује нека посети насловницу знаничног сајта овог свеучилишта[19]) познато је да је управо у време велике папине захвалнице „неустрашивим“ Хрватима та земља Хрватска, коју су тако успешно „бранили“ и „одбранили“, била сведена на само „3000 оџака“ тј. домаћинстава у околини Загреба (тзв. „Остаци Остатака некад славног краљевства Хрватског“/”Reliquiae Reliquiarum olim magni et inclyti regni Croatiae”), јер су све остало заузели Турци а етнички Хрвати бежали главом без обзира испред отоманских башибозука, јаничара и спахија. Оно што нису освојили Турци Хрвати су правно пренели 1. јануара 1527. г. на династију аустријских Хабзбурга – да их брани јер су сами били неспособни да одбране ни остатке остатака своје отаџбине. Етнички Хрвати су, иначе, толико били ажурни и заинтересовани за одбрану и ових „Остатака остатака Хрватске“ да су Хабзбурговци морали да насељавају православне Србе из централних делова Балкана на просторе новоформиране Војне Крајине средином 16-ог столећа, како Турци не би ушли и у Карловац, Загреб или Вараждин.

Хрватска хисториографија је, иначе, најпоноснија на „велику хрватску победу“ код Сиска над страшним Турцима (22. јуна 1593. г.), па је наводно и сама војничка моћ Отоманске империје баш од тада почела да опада. Међутим, онима који се нешто озбиљније баве повешћу Југоисточне Европе познато је да је та поражена турска војска била локалног карактера, тј. из Босанског пашалука, предвођена босанским пашом, дакле не царска и, пре свега, мала и слаба. Немачки повесничар отоманске повести Јозеф фон Хамер у својој чувеној тротомној “Historiji Turskog/Otomanskog/ Carstva” (превод и издање за југословенско тржиште, Загреб, 1979. г.) у другом тому о овој бици пише само на (доњој) половини једне странице (119-е), наводећи да су Ердеди, Ауерсперг, Егенберг, Редерн и Парадеисер (дакле ни један Хрват) дошли у помоћ и спасли град од турске опсаде, а турски великодостојници и војни команданти са војском погинули услед пуцања, сувише уских и слабих, мостова. Дакле – не у бици већ услед техничких околности. На Косову 1389. г. није било никаквих мостова и никакве воде већ отворено бојно поље на сувом са системом борбе прса у прса, мач на сабљу и копље на штит па онда хватање за вратове. И управо на овом примеру се да спознати суштина хрватске хисториографске клептоманије: провлачити се поред туђих (аустријских, мађарских, српских) војничких победа и приказивати их као хрватске, јер су се у географском смислу догодиле на територији за коју Хрвати држе да је хрватска по напуханом и вештачки инфузионо одржаваном „хрватском повијесно-државном праву“. Тако су, веровали или не, Хрвати присвојили и хајдуке и ускоке који су се у Далмацији под Млецима борили против Турака. Од хрватске „правашке“ хисториографије никада нећете чути да је Лику и Крбаву ослободио од Турака српски сердар Стојан Јанковић, чију палату са патрицијским грбом у Задру Хрвати показују туристима као палату хрватског војсковође; ослободио заједно са још једним Србином – војводом Илијом Смиљанићем, на челу српских ускока који су у Равним Котарима ратовали под млетачком заставом.[20]

Ове борбе српских ускока је опевала и народна песма али су чак и ове песме ускочког циклуса у редакцији Хрвата др Николе Андрића тискане као „хрватске“ почетком 1941. г. од стране „Матице хрватске“. Иста ова плагијаторска „Матица хрватска“ је, тада под именом „илирска“, 1844. г. (са допуном од стране Ивана Мажуранића) издала Гундулићевог Османа као „хрватског“ песника из „хрватског“ Дубровника (на порталу „Матице хрватске“ ћете прочитати да се ради о „класичном дјелу старије хрватске књижевности“[21]), чиме је и званично почело хрватско својатање српског Дубровника и његове културе и повести. Стандардни хрватски повесни плагијат је својатање војника-крајишника као „хрватских“ – па тако, читајући хрватску хисториографију, испада да су „хрватски“ граничари натерали Наполеона Бонапарту у бегство за време битке код Арколе (коју је Наполеон на крају добио) 15−17. новембра 1796, као и да је Наполеон похвалио баш етничке „Хрвате“ као најбоље војнике на свету (поводом битке код Смоленска 1812. г.) и да му је баш потребно око 100.000 таквих „хрватских“ солдата да освоји читав свет. А ти „хрватски“ војници-крајишници су те 1812. г. били већином Срби мобилисани са простора Лике и Крбаве (једна пуковнија), које су тада биле у саставу Наполеоновог „Илирског краљевства“. Војна крајина као таква, тј. области Лике, Баније, Славонске Посавине, Јужног Срема и Кордуна, није никада била у саставном делу икакве Хрватске или Хрватске-Славоније, већ искључиво и само под директном управом Беча, тј. аустријске војне команде у Грацу. Укинута је године 1881. и тек тада су је бечке власти укључиле у Хрватску-Славонију (да би парирале мађарском национализму), тако да тзв. “хрватско државно-повесно право” не полаже никакво право на област Војне крајине од средине 16-ог столећа па до 1881. – а најмање на тзв. Крајишнике и њихова војевања од Крајине до Рајне и од Ломбардије до Смоленска. Међутим, хрватска хисториографија свесно кривотвори повесне факте и упорно подмеће флоскуле о наводно две Хрватске у овом временском периоду од средине 16.-ог столећа до 1881. г.: “Цивилне” и “Војне” а постојала је само једна (цивилна илити банска) и једина над којом су бан и Сабор имали аутономну јурисдикцију у сасвим локалним и безначајним пословима.[22]

Хрватској повесној науци је најбитније од свега било, и још увек остало, да некако с конца и конопца докаже да је државност у Хрвата „тисућљетна“, тј. да се није никада прекидала – све од првог владара Хрватске бана Борне 819. г. па до данашњих дана. У том контексту су спискови разноразно титулисаних владара обе Хрватске, тј. „Далматинске“ и „Посавске“ као и наводно јединствене „Краљевине Троједнице“ (Далмација, Хрватска, Славонија),[23] („banus“, “rex”, “interex croatorum”, итд.), од почетка 9-ог века па надаље једноставно речено фасцинирајуће импозантни тако да листе енглеских или француских краљева нису ни за фусноте једној опћој повијести Хрватске и хрватске политичке неовисности. Тако је нпр. између два светска рата каснији (1944. г.) загребачки редовни свеучилишни професор (на Филозофском факултету) др Рудолф Хорват (1873−1947) успео да састави списак од читавих 245 (добро сте прочитали: две стотине и четрдесет пет!) владара разноразних „Хрватски“ како пре 1102. тако и након тога [Horvat 1924]. Од тог броја је само краљева од Томислава 925. г. до Коломана 1102. г. било 16 (шеснаест). Међутим, на велику жалост хрватског пучанства, један просечан хрватски домољуб није у могућности да положи венац на гроб ни једног јединог од тих свих 16 хрватских краљева јер се ни једном једином од њих гробно место једноставно не зна![24] Да не спомињемо мумифицирана тела владара као што је то случај у Срба, њихових саркофага и владарских инсигнија српске државности. Све сачувано и све јавно видљиво. И за домаће патриоте и за иностране туристе.[25]

Упоређења ради, нешто слично као у хрватском случају одиграва се и у неким другим националним хисториографијама: у европским оквирима ревизионистичка историографија код белоруских националиста игра кључну улогу у формирању националне свести о постојању посебне белоруске нације – одвојене како од руског тако и од пољског националног корпуса. У белоруском случају је пронађено „Соломонско решење“ за непостојање икаквих помена у средњевековним документима белоруског имена и наводне нације тако што је Велико литванско књажевство (Lietuvos Didžioji Kunigaikštystė - LDK) проглашено и за националну државу Белоруса, с обзиром на то да је територија савремене Белорусије била саставни део тог књажевства, али под именом Гудија а не Белорусија.[26] Тако је повест Великог литванског књажевства (ВЛК) проглашена уједно и за „златно доба“ повести белоруске нације. Уједно је и неосновано словенски језик говорен на простору ВЛК проглашен за „старобелоруски језик“ а у ствари се радило о средњевековном руском језику. Тако се дошло до закључка да је повест белоруске нације стара читавих десет столећа а Белоруси један од државотворних/повесних европских народа [Orlov, Saganovich 2001].[27]



На крају бисмо се осврнули и на визуелну презентацију „хрватске тисућљетне државно-повијесне неовисности“ и повесног права које проистиче из таквог, наводно чињеничног, стања и које би требало да буде засновано на релевантним повесним источницима. До сада најмаркантнија визуелна представа овог права до које смо могли да дођемо јесте едиција Хрватска повијест у двадесет пет карата. Проширено и допуњено издање из 1996. г. са „Предговором проширеном и допуњеном издању“ од, ни мање ни више, него председника Републике Хрватске, истакнутог хрватског хисториографа и Брозовог генерала – др Фрање Туђмана (првих месеци рата 1941. г. након проглашења НДХ био у усташким постројбама да би се затим прикључио партизанима).[28] Наиме, овде се ради о проширеном и допуњеном издању из 1937. г. са „шест нових земљовида с прегледом Хрватске у њезиним најпресуднијим и повијесним тренуцима овога стољећа у задњих педесет година“ које покривају период од 1939. г. до 1991. г. Последња и закључна реченица Брозовог генерала Туђмана у Предговору ове картографске едиције разоткрива сву суштину хрватске „правашке“ хисториографије:

„Ово ће издање пружити читатељу обиље информација о повијесним збивањима и хрватским повијесним просторима, али и будити понос на ону Хрватску која је, како написа проф. Сркуљ, 'знала кроз стољећа способношћу и одлућношћу својих синова очувати свој посебан државноправни положај’“.

Дакле, након прегледа ове картографско-повесне збирке хрватске хисторије свакоме би требало бити јасно да је хрватска државно-повесна неовисност континуирано стара читавих десет столећа![29]

Срби јесу од повесних догађаја правили митове и легенде, а најпознатији случај је са Косовским бојем и косовским јунацима. Међутим, за разлику од Срба, хрватска „правашка“ хисториографија је од жеља направила читаву теорију о „хрватском тисућљетном државном праву“, што је визуелно озваничено и на грбу Туђманове Републике Хрватске: као мали грбови около велике шаховнице се налазе и два грба која представљају наводно две државно-правно повесне хрватске земље – Истру и Дубровник, које никада нису биле саставни део никакве Хрватске ни пре ни након 1102. г.

Напомене:

[1] Види нарочито поглавље „East Central Europe: A Historical Overview“ у [Janos 2000, 29−54].

[2] Историчар Лони Р. Јонсон (Lonnie R. Johnson) описујући политичку и националну повест Централне Европе у ширем повесно-културолошком смислу речи у периоду тзв. “дугог деветнаестог века“ од Француске буржоаске револуције 1789. г. па све до краја Првог светског рата 1918. г. дели све народе и државе на овом простору у две категорије: нације без државе (Nationswithoutstates) и државе без нација (stateswithoutnations) [Johnson 1996, 124−198]. Исти аутор исправно тврди у истој монографији да све нације и етничке групе, тј. народи, на овом простору укључујући и Југоисточну Европу имају своје повесно-традиционалне “пријатеље” и “непријатеље” а по обичају сви директни суседи су непријатељи. У овом контексту је веома илустративна примедба везана за историју Краљевине СХС/Југославије између два светска рата када се причало да је ова земља окружена БРИГАМА, тј. да за суседе има Бугарску, Румунију, Италију, Грчку, Аустрију, Мађарску и Албанију. Многи историчари се слажу да мале централноевропске нације имају повесно два заједничка непријатеља: Немце и Русе, а народи у Југоисточној Европи Немце и Турке (о немачком фактору види у [Stirk 1994]. О турском фактору види у [Sugar 1977]).

[3] О борби за обнављање националних државности на источним просторима Централне Европе у 19-ом и 20-ом веку види, нпр. у [Berend, Ránki, 1977].

[4] О национално и политички неутралној и пре свега критичкој повести балканских народа у средњем веку види у [Fine 1994a; Fine 1994b].

[5] Види, нпр. „Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Dana neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004.“ а који се може прочитати на званичној вебсајт презентацији Хрватског сабора у Загребу: Hrvatski sabor

[6] О словеначкој критичкој оцени Хрвата у светлу историјске истине види [Rajičević-Psunjski 2006].

[7] Тако, нпр. у монографији Роберта Биделоа и Јана Џефриеса у кратком одељку о успону и паду првих јужнословенских држава [Bideleux, Jeffries 1998, 58−61] спомињу се само бугарска и српска држава и њихови владари, док о Хрватима и Хрватској нема ни једне једине речи. Уопште говорећи, у овој монографији нема ни помена о било каквој независној хрватској држави у средњем веку нити о било ком хрватском владару укључујући и краља Томислава. С друге стране, у истој овој монографији се од српских владара спомињу Стефан Урош III (тј. краљ Милутин) и цар Стефан Душан на три странице (59−61).

[8] Да Хрвата нема ни у Далмацији ни у Посавини или Славонији чак ни почетком 9-ог столећа говори нам повесни источник првог реда тзв. „Ајнхардов летопис“ о догађајима на двору франачког владара година 818. и 822. У овом летопису или аналима се за разлику од Срба, Хрвати уопште и не спомињу да постоје као народ, тј. као некаква етничка група а да не говоримо о некаквој њиховој држави или државама у то време. Хрватска хисториографија на овом месту једноставно неосновано проглашава кнеза Борну који се појавио 818. г. у Херисталу као кнеза „Приморске Хрватске“ али Ајнхард јасно и гласно пише да је Борна кнез Гудускана али никакве Хрватске [Einhard 1926].

[9] У овој књизи Иве Перића, као и код Трпимира Мацана или Драгутина Павличевића, не наводи се ни један једини повесни источник у критичком апарату текста на основу кога и којих се заснивају ауторове тврдње.

[10] На пример, у најбољем светском повесном атласу за историју средњег века: GroßerHistorischerWeltatlas. ZweiterTeil. Mittelalterна карти на страницама 34−35. која приказује политичко стање читавог Старог континента у временском раздобљу од 1138. г. до 1254. г. јасно стоји да је Хрватска још године 1091. постала део Краљевине Мађарске (Kgr. Ungarn) [Großer1979, 34−35]. Овакво повесно-чињенично стање потврђује и амерички Хемундов атлас светске историје: Historical Atlas of the World. Наиме, на страници 15-ој овог атласа је штампана повесна мапа Европе око године 1200-е на којој на просторима касније велике Брозове Хрватске једноставно и само пише: Hungary, док је јужни део Далмације, без територије Дубровачке Републике, присаједињен Србији чији је за главни град означен Рас [Hammond 1984, 15].

[11] Неоспорно је да су се Срби православци на простору Крајине населили у неколико етапа са простора источних делова бивше Југославије али је исто тако тачно и да је било и аутохтоних Срба на просторима Хрватске још пре оснивања прве хрватске државе у 9-ом столећу. О метанастазичким кретањима Јужних Словена види у [Цвијић 1922].

[12] О идеолошким коренима генезе стварања геноцидне велике Хрватске види у [Крестић 2002]. О историјату Републике Српске Крајине 1991−1995. г. види у [Ђурић 2005; Guskova 2003а, 175−301; Guskova 2003b, 232−253]. Гускова у својој двотомној монографији о растурању и распаду Југославије спомиње интервју познатог загребачког научника Бранка Хорвата опозиционим сплитским новинама Ферал трибјуну у коме се тврди да је Туђманова Хрватска кренула стопама нацистичко-усташке НДХ поглавника Анте Павелића [Guskova 2003b, 251]. О усташким геноцидним злочинима над Србима у НДХ види у [Ривели 1999; НД Хрватска 2011]. Ко је и зашто отпочео рат на просторима Брозове и Туђманове Хрватске 1990/1991. г. објашњава сам први председник нове Републике Хрватске, др Фрањо Туђман, на Тргу Бана Јелачића у Загребу 24. маја/свибња 1992. г.: “Рата не би било да га Хрватска није жељела, међутим, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ [НД Хрватска 2011, 102].

[13] О процесу стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца види у [Sotirović 2007].

[14] Др Фрањо Туђман је и као повијесничар и као први председник „демокрацијске“ Хрватске тврдио 1990. г. и 1991. г. да је Загреб у Краљевину СХС 1918. г. унео све бивше јужнословенске земље из Аустро-Угарске и то наравно на основу „хрватског државно-повијесног права“ па би стога по њему повијесно гледано било праведно да се СФРЈ и раздружи на линији тог права. То би конкретно значило, по Туђману, да поред Брозове СР Хрватске Загреб има право и на Босну, Херцеговину и Војводину.

[15] Pavao Ritter Vitezović, Croatia rediviva: Regnante Leopoldo Magno Caesare, Zagreb, 1700.

[16] О Витезовићевој повесној хипертрофији види у [Sotirović 2003].

[17] Да се иза флоскуле о некаквом „југославенству“ хрватских илираца Људевита Гаја, Јанка Драшковића и осталих у ствари крила великохрватска идеја о стварању уједињене велике Хрватске на основу наводног „хрватског државно-повијесног права“ и Витезовићеве „Обновљене Хрватске“ из 1700. г. индиректно потврђује и хрватски повијесничар Јосип Хорват у својој књизи Politička povijest Hrvatske, Zagreb, 1990, у одељку под насловом „Polet i pad ilirstva, 1835−1843“.

[18] О Косовском боју види у [Mihaljčić 1989].

[19] Homepage

[20] Хрвати су плагијатски присвојили хајдуке као нешто што припада и њиховом повесном наслеђу и преко ногометног клуба „Хајдук“ из Сплита, а основао га је 1911. г. српски студент који се вратио са студија из Швајцарске доневши „балун“ у Сплит. Локални ногометни клуб „Хајдук“ основан је као српски и оригинални играчки дресови били су у бојама српске националне заставе. Није тешко закључити зашто сплитски „Хајдук“ никада не игра у својим оригиналним дресовима.

[21] Matica hrvatska - Knjige - -

[22] Нпр., у најквалитетнијем атласу за светску повесницу GroßerAtlaszurWeltgeschichte, Westernmann Schulbuchverlag GmbH, Braunschweig, 1985, Buch-Nr. 047126 на карти о Европи године 1580-е на страницама 102−103. не постоји никаква Хрватска – већ подељена Краљевина Мађарска између Аустријског и Отоманског царства. На овој карти Хрватска под тим именом не постоји чак ни као најобичнији срез Аустрије или Мађарске, док назив Србија (Serbien) стоји исписан као ознака за некакав део (Београдски пашалук) Отоманског царства. У истом овом атласу, на карти о немачким земљама након (сремско) Карловачког мира 1699. г. (Пруска и Хабзбуршка монархија), на страници 115-ој територија проширене Војне крајине је јасно одвојена и од Хрватске и од Славоније. Дакле, као прво, Славонија не припада Хрватској и као друго Војна крајина не припада ни Хрватској ни Славонији док је Далмација под управом Венеције, тј. ни она не припада Хрватској.

[23] Постојање ове Троједне краљевине – било након 1102. г. или 1867. – чиста је хрватско-правашка фикција и самопроглашени повесни плагијат. На основу Аустро-Угарске нагодбе из 1867, провинције Хрватска и Славонија припале су Мађарској а провинција Далмација са Дубровником и Боком Которском Аустрији. Између Хрватске и Славоније на једној страни и Далмације на другој није постојала никаква ни саобраћајна а камоли политичка веза, али је хрватска хисториографија самовољно прогласила фиктивно постојање уједињене Троједнице, па сходно томе по хрватским повијесним знанствен

[24] Хрватска свеучилишна професорица др Нада Клаић јасно пише у својој свеобухватној хрватској повести у средњем веку о наводном краљу Томиславу следеће: „Izvorni materijal na osnovi kojega još i danas stvaramo zaključke o Tomislavu vrlo je oskudan i velikim dijelom nepouzdan. O njemu nema nijednoga kamenog natpisa, a izvorni je materijal drugorazredan: svega jedna rečenica u Kronici arkiđakona Tome, dakle pisca XIII stoljeća, i još nepouzdaniji Ljetopis Popa Dukljanina. Od spomenutih izvora iskače svojom vrijednošću pismo pape Ivana X koje je stvarno najdragocenije svjedočanstvo o tom hrvatskom vladaru“ [Klaić 1990, 72]. Дакле, о највећем и најмаркантнијем хрватском краљу (пандан српском цару Душану) постоји само један једини релевантан повесни документ о његовој физичкој егзистенцији и делима. О гробном месту и да не говоримо. Међутим, повијесничар Трпимир Мацан, без икаквог позивања на икакве повесне изворе, краља Томислава проглашава оснивачем велике Хрватске која је имала и до 1.500.000 становника [Macan 1992, 31].

[25] У манастиру Раваница се нпр. и дан данас чува мумифицирано тело српског кнез Лазара док се мошти цара Душана налазе у цркви Св. Марка у Београду.

[26] О историјату Великог литванског књажевства види у [Kiaupa 2000; Gudavičius 1999].

[27] Ова књига Орлова и Сагановича о десетвековној повести Белорусије и Белоруса има за задатак да белоруску митологију о свом сопственом идентитету и повести знанствено верификује [Ioffe 2003, 1263−1266].

[28] Пун наслов овог атласа гласи: Dr. Stjepan Srkulj, Dr. Josip Lučić. Hrvatska povijest u dvadeset pet karatа. Prošireno i dopunjeno izdanje. Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996 (ISBN 983-174-030-5, str. 115).

[29] Садржај ове едиције и у текстуалном и у картографском смислу речи је немогуће аутентично представити читаоцима путем препричавања, тј. описивања „чињеничног“ стања, па стога саветујемо свима који су заинтересовани да се упознају са класичним примером хрватске „правашке“ хисториографије то ураде ишчитавањем оригинала. Др Туђман у другој реченици свог Предговора наводи да је „аутор др Стјепан Сркуљ, познати средњошколски професор и писац повијесних уџбеника“.



Литература:

„Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Dana neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004.“ Hrvatski sabor (погледано 6. јануара 2012. г.)

AtlanteStorico. Novara: Instituto geografico de Agostini S.p.A., 1987.

Berend, Iván T. & Ránki, György. East Central Europe in the 19th and 20th centuries. Budapest: Akadémiai Kiadó, 1977.

Bideleux, Robert, Jeffries, Ian. AHistoryofEasternEurope. Crisis and Change. London-New York: Routledge, 1998.

Castellan, Georges. History of the Balkans. From Mohammed the Conqueror to Stalin. New York: Columbia University Press, 1992.

Einhard. AnnalesregniFrancorum, Monumenta Germaniae historica (ed. Pertz). Hannover, 1826.

Fine, John V. A. JR. The Early Medieval Balkans. A Critical Survay from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994a.

Fine, John V. A. JR. The Late Medieval Balkans. A Critical Survay from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994b.

GroßerAtlaszurWeltgeschichte. Braunschweig: Westernmann Schulbuchverlag GmbH, 1985, Buch-Nr. 047126.

GroßerHistorischerWeltatlas. ZweiterTeil. Mittelalter, Herausgegeben vom Bayerischen Schulbuch-Verlag (Redaktion: Josef Engel), München: Bayerischer Schulbuch-Verlag, 1979.

Gudavičius, Edvardas. Lietuvos istorija. I tomas. Nuo seniausių laikų iki 1569 metų. Vilnius: Akademinio skautų sąjūdžio vydūno fondas Čikagoje-Lietuvos rašytojų sąjungos leidykla, 1999.

Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990−2000). Knjiga prva. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003a.

Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990−2000). Knjiga druga. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003b.

Historical Atlas of the World. Maplewood, New Jersey: Printed by Hammond incorporated, 1984.

Horvat, Josip. Politička povijest Hrvatske. Zagreb, 1990.

Horvat, Rudolf. Povijest Hrvatske. Zagreb, 1924.

Ioffe, Grigory. „Understanding Belarus: Belarusian Identity“. Europe-Asia Studies, Vol. 55, No. 8, 2003, 1241−1272.

Janos, Andrew C. East Central Europe in the Modern World: The Politics of the Borderlands from Pre- to Postcommunism. Stanford, California: Stanford University Press, 2000.

Johnson, Lonnie R. Central Europe. Enemies, Neighbors, Friends. New York-Oxford: Oxford University Press, 1996.

Kiaupa, Zigmantas; Kiaupienė, Jūratė & Kuncevičius, Albinas. The History of Lithuania Before 1795. Vilnius: Lithuanian Institute of History, 2000.

Klaić, Nada. Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus, 1990.

Kontler, László. Millenium in Central Europe. A History of Hungary. Budapest: Atlantisz Publishing House, 1999.

Macan, Trpimir. Povijesthrvatskoganaroda. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske-Školska knjiga, 1992.

Mihaljčić, Rade. The Battle of Kosovo in History and Popular Tradition. Belgrade: BIGZ, 1989.

Orlov, Vladimir & Saganovich, Gennadz. Desyat’ vekov Belorusskoi istorii. Vilnius: Nasha Buduchynia, 2001.

Pavličević, Dragutin. Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i znatno prošireno izdanje sa 16 povijesnih karata u boji. Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000.

Perić, Ivo. Povijest Hrvata. Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997.

Rajičević-Psunjski, Veliša. Hrvati u svetlu istorijske istine. S predgovorom Zmage Jelinčića Plemenitog. 2006 (originalno izdanje iz marta 1940. g., Beograd).

Sotirović, Vladislav B. “The Idea of Greater Croatia in the Seventeenth-Century”. Conference proceeding material Statehood Beyond Ethnicity: Comparative and Trans-National Perspectives in Europe, Södertörns högskola, University College – Baltic and East European Graduate School, Fleminsberg near Stockholm, 2003, 149–189.

Sotirović, Vladislav B. Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918. Vilnius: Vilnius University Press, 2007.

Srkulj, Stjepan & Josip, Lučić. Hrvatska povijest u dvadeset pet karata. Prošireno i dopunjeno izdanje. Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996.

Stirk, Peter. (ed). Mitteleuropa. History and Prospects. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1994.

Sugar, Peter F. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354−1804. Seattle-London: University of Washington Press, 1977.

Ђурић, Вељко Мишина (уредник зборника). Република Српска Крајина. Десет година послије. Београд: Добра воља, 2005.

Крестић, Василије Ђ. Геноцидом до велике Хрватске. Друго допуњено издање. Јагодина: Гамбит, 2002.

НД Хрватска. Држава геноцида. Београд: „Двери српске. Часопис за националну културу и друштвена питања“, год. XIII, број 47−50, 2011.

Ривели, Аурелио Марко. Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945. Никшић, 1999.

Цвијић, Јован. Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Београд, 1922.

23
РФК Нови Сад 1921 / Школа фудбала
« послато: октобар 12, 2012, 11:04:12 пре подне »


Мало је клубова у Србији који се могу похвалити дугогодишњим и успешним радом у стварању играча као што то може Раднички фудбалски клуб Нови Сад.

Сваке године школом фудбала обухваћено је 300 деце и сва су укључена у одговарајући систем такмичења. Квалитетним стручним радом, индивидуалним приступом и правилном селекцијом, деца се, у складу са својим могућностима, оптерећују и оспособљавају за највише домете.

Школом фудбала обухваћена су деца оба пола старија од 7 година распоређена по узрасту у одговарајуће групе. Програм је тако конципиран да траје више година, а реализује се током целе године на главном и помоћним теренима клуба, и у зимском периоду у халама и салама по Новом Саду. Ради се сваки радни дан, пре и после подне, у зависности од школе, а свакој групи је обезбеђено најмање три тренинга недељно. Суботом и недељом се организују утакмице.



Месечна чланарина је 2000,00 динара, а са децом раде тренери фудбала са одговарајућим лиценцама и то: Лабуд Пејовић, Саша Филиповић, Ђорђе Пантић, Васа Орловић, Дамир Дакић, Милан Давидовић и тренер голмана Бошко Кнежевић. Координатори рада са младима су Јосиф Илић и Момир Бранков, а званични представник клуба Радован Марић.

Седиште Фудбалског клуба "Нови Сад" је у Новом Саду у улици Илије Огњановића 3, а стадион се налази у Руменачкој 152. Контакт телефони у седишту клуба су 021/523-093 и 021/6614-292, а на стадиону 021/512-318. Све додатне информације се могу добити од секретара клуба Софије Крунић.

24
Разно / ЕУРО 2012
« послато: јун 11, 2012, 06:30:38 поподне »
Ево тема за дешавања са Еура 2012.  gj:


Ево Срба иако наши не играју.  :D




А не иде једно такво велико фудбалско првенство без курава  lud:


25
Разно / Навијачки магазини
« послато: април 13, 2012, 05:43:03 поподне »
Тема за навијачке магазине који излазе или су излазили широм света.


Ево један нов





BEAST FROM THE EASTHistory of Polish hooligan movement!
“(...)In such conditions of increasing level of aggression, in the 90’s, a modern hooligan movement was born at stadiums in Poland. While fans from many European countries drew inspiration from the Italian “ultra” style, Poles were fascinated by the hard, violent, English style. "Hooligans" captured the stadiums! Many fans/hooligans were also skinheads, so heavy Doc Martens, bald heads and flyer jackets (often reversed on the orange side) dominated the sectors of most ardent fans in those times. (...) Fights usually broke out at the terraces, but hooligans were also arranging numerous ambushes on a opposing group traveling by train (which was the primary mean of transport to away games). Typically, a train with hostile fans was boarded by a “kamikaze”, who at the agreed place pulled the emergency brake. Train stopped, and then hooligans lurking nearby, began the attack. As a rule, they firstly threw stones and smashed most windows in the carriages, then tried to get on the train (if the victims panicked, it was very easy to beat them practically without losses) (...)”.
(Huge article – 20 pages (!) with 54 bloody photos from 1995-2010!)




5 INTERESTING INTERVIEWS:
TORCIDA – A BRAZILIAN WAY OF SUPPORT
We talk with the Brazilian Gabriel Uchida, football fan, journalist and terrace-photographer, enthusiast of spontaneous, Brazilian ultra movement. This interview is decorated by phenomenal photographs, made by Gabriel. You have to read, especially if you want to learn more about Brazilian football fans!

“ULTRAS RAPID” PROBLEMS
After last year's derby of Vienna, unfinished due to the massive invasion of Rapid fans onto the pitch, the ultras of this club had a hard time. Firstly, "Ultras Rapid" suspended their activity, but in the spring 2012 they returned to the stadium. Oliver, a long term leader of the “Ultras Rapid” group, tells us about the current situation of Rapid Vienna fans.

“ZABRANJENI” - PARTIZAN BELGRADE
“(...)It all started at the beginning of second round of last season, we couldn’t accept some things and finally our revolt started. Alcatraz used to cooperate with police (...) We would like to bring the old school climates at the South Stand, no pussies, but brother next to brother, one for all and all for one. Since the conflict has began, there is less and less people in our once glorious section.(...)”

ZALGIRIS VILNIUS “PIETU IV”  - “FAITH THAT SURVIVED”
The oldest and largest ultra group in Lithuania is "Pietu IV". It exists for 27 years now, and actually the first fans in green and white scarves appeared in the stands even earlier, in 1980. We present a conversation with Storas, the undisputed leader of the firm, a witness, and later an active participant in its development from inception until today. The conversation starts in the days of the Soviet Union, when the history of “Pietu IV” began...

LADS `82 - DINAMO MINSK

“(...)L82 was established in 2004, following merging of the firms "Patriots" and "Capitals Legion", at the same time it was also joined by many new boys. At the beginning we were oriented to compete with firms from Europe and Russia, as in Belarus, we practically had no proper rivals. (...) You want to break your life and career in a second? Join us! Sooner or later you will understand your place in this country and come to the conclusion, that it is better to live out of this system, like we do, than to be a tiny screw in all this. And although in the past years many of our young boys felt the burden of life and went to jail, we don’t give up and move on.(...)”






OTHER ARTICLES:DUNDEE UTILITY
We would like to invite you to a series of articles on Scottish hooligans firms. In this issue, you will meet a team quite strange and characteristic, as the hooligans of both clubs from the city of Dundee (United and FC) are united in the same firm, "Utility":
“(...) In 2007, Dundee FC, played at home a friendly match against Millwall. To meet the Bushwhackers, we gathered around 90-100 people, and it was a kind of achievement, considering that for the last 3 years we have failed to mobilize more than a dozen people. Firstly we tried to attack them before the game, in the city center and after the match, 20 hooligans from Utility firm made a kamikaze-style action and charged whole Millwall contingent, marching in full escort to the railway station.(...)”

FOOTBALL FANS IN ULSTER
“(...) At the end of the 70’s Linfield’s “Section F” firm was created (it took name from the home end at Windsor Park). Generally, the situation can be compared to that in Serbia, where Arkan recruited his "Tigers" at Maracana in Beograd. In a similar way, UDA and UVF (Ulster Volunteer Force), acted at Glentoran or Linfield terraces, and the IRA (all of its branches) at Cliftonville.
In the 80’s and 90’s, major riots broke out during games between Linfield and Glentoran, the two clubs, supported by Protestants. Fighting took place both at the LFC stadium, and at The Oval (home of GFC).(...)”

NORTH AMERICA ULTRAS

“(...) In 5 years, I think the Ultras mentality will have spread well throughout the entire league. Its a slow process, but it is moving. People have to remember that this is a very new type of culture here in North America. People here are used to going to sporting events and sitting down and clapping, but it is slowly changing here. (...) In Canada, there are very, very strict laws on the use of pyro, and there are large amounts of police at each game in Toronto. In the USA, the laws aren't as strict, but it's still very risky to light pyro.(...)”

2012 TOP-GAMES REPORTS:

AC MILAN – INTER MILAN
FEYENOORD-AJAX
KARŞIYAKA IZMIR – GÖZTEPE IZMIR
BENFICA LISBON-FC PORTO
FC NUREMBERG-GREUTHER FUERTH
OLYMPIAKOS-PANATHINAIKOS (Basketball Cupfinal)
AEK-PANATHINAIKOS
PAOK-ARIS
PAS IOANNINA-PANATHINAIKOS
CRVENA ZVEZDA-PARTIZAN


Price is 3.90 euro. All details on official web site http://sheroes.eu/

26
Корида 1990 / ♣ Детелинара ♣
« послато: јануар 31, 2012, 03:02:34 поподне »
♣ U spomen Staroj Detelinari ♣
Kroz šuplje džepove farmerki na svu sreću nema šta da mi propadne i da se izgubi. Navlačim omiljenu majicu, i mada neću hodati, već kao Petar Pan samo leteti nad nekadašnjim ulicama koje planiram da obiđem, obuvam i srazmerno ofucane starke. Nikad nisam voleo da idem bosonog, a u papučama sam se uvek osećao kao da mi je neko dodao pedesetak godina, istovremeno oduzevši istu cifru od koeficijenta inteligencije.

Uz nečujan blagoslov letnjeg jutra, ispraća me miris lipe nošen suvim pustinjskim vetrom. Osvežen dahom izmagice nad Dunavom, nečujno se provukao somborskom prugom, mangupski pretrčao Futošku sakrivši se u bagrenjaku, da bi konačno rasuo miris mora po sanjivim baštama.

Iz kuća nikad nismo istrčavali kada smo išli nekud nekim bitnim povodom. Neko nepisano pravilo, više navika, bila je da se iz kuća skoro pa izšunja, onim lopovskim, mačije nečujnim korakom. Oduvek na lošem glasu, mračna i naizgled gruba, Detelinara je među onima iz drugih delova Novog Sada važila za deo u koji bez preke potrebe nakon sumraka ne treba zalaziti, mada je bila potpuno bezazlena.

Sunčana strana Hadži Ruvimove ulice je preko puta, ali od kada znam za sebe, išao sam onom stranom koja je u hladu, pa tako idem i sada. Kao klinci uvek smo birali one strane na kojima je bilo najviše ledenica i najmanje isfrustriranih avlijanera, a navike se teško menjaju, pogotovo kada te više ništa ne tera da ih promeniš.



Ranije sam hodajući ovim istim totoarom pazio da ne nagazim poprečne linije, to je važilo za baksuz, maler. Kako sam odrastao i uviđao da se loše stvari ipak događaju koliko god se trudio da svaki od tih nelogičnih običaja ispoštujem, tako je i to sujeverje gubilo smisao. Ni kasnije, buntovnički obrnuto izbegavanje u namerno gaženje nije pomagalo. Ubrzo su neke potpuno druge stvari okupirale moje misli i samo naizgled zauvek izbrisale te nekada tako važne sitnice.

Kažu da što je čovek stariji, to se bolje priseća detinjstva. Bez obzira što se zaista često osećam kao starac, ipak se nadam da greše, jer razmišljajući šta da napišem o trotoaru, to je bila prva stvar koja mi je pala na pamet. Ako to nije neupadljiv arhivski detalj zaboravljen na dnu škrinje, onda ne znam šta jeste. Od letnjih žega do pepelom posutog leda, mnogo toga je nad njim prošlo, ali ne i nestalo.

Kao u onoj staroj pesmi, živeli smo u dvorištima punim neba i ptica. Prašnjavim neasfaltiranim ulicama draž je davao pisak lokomotiva iz ložionice, gugut kumrija, klikeraški tereni, topot kopita zaprega skupljača perja i starog gvožđa, zvižduci golubara, oštrači i kišobrandžije. Zimi joj je mesto ustupala graja dece koja su se sankala kraj pruge, a leti do kasno uveče igrala žmurke. Komšije su tokom lepih dana izlazile i okupljale se na klupama ispred kuća, posebno leti, kada popodne splahne vrelina, divanivši do mraka o nekim danas sasvim nebitnim stvarima.

Još par koraka do raskrnice, ako se mesto gde se ukrštaju dva šora uopšte može tako nazvati. Nastavljam istom ulicom, i ponovo iz navike na tom mestu prelazim na sunčanu stranu. U školsko doba bih tu obično skrenuo očekujući da ubrzo sretnem neko od poznatih lica. Kada mi navru emocije, onda se usred deficita reči kojima bih ih iskazao obično izvučem na kratku metaforu. Sada je jedan od takvih trenutaka, a metafore ni od korova. Kao letnjim pljuskom zatečen, ubrzavam korak i gledam pred sebe, pokušavajući da ne pokvasim te špagerice uspomena.

Uzalud. Iskrao mi se pogled na tren, kao prevejani džeparoš. Samo trenutak nepažnje i eto ga već neuhvatljivo daleko. Otrčao je levo niz ulicu Janka Čmelika, proleteo kraj Centroslavijine radnje iz koje se jutrom širio miris svežeg hleba, preskočio veliki točak stare pumpe na arteškom bunaru, zanjihao "popino prase" izniklo uz kanal, vinuvši u nebo bele leptire kupusare koji su tu prenoćili, proverio frizuru u odrazu na izlogu "Foto Miće", umirivši zatim korak kao da nigde ne žuri, tu pred prvu stanice devetke, iščekujući da se u daljini, tamo pred školom, susretne sa jednim drugim pogledom.

Kada mi pogled tako odluta, teže ga je povratiti nego nokautiranog boksera. Da je to bar zadnji ćošak koji me čeka i koji krije mnoge tajne, tek je prvi, a svaki mami svojom pričom. Ne prodaju ništa, daju sve, dočekuju me kao divana željan salašar umornog namernika. Ko bi im onda mogao odoleti?
Uprkos svemu nastavljam dalje, iščekujući da bez zastajkivanja, onako kibicerski provirim u baštu jedne stare uvučene kućice čiji broj više ne pamtim. Tom arhaičnom dvorištu oduvek je falio još samo pijani pesnik i par dokonih grofova u belim odelima, pa da sve podseća na letargičnu atmosferu miholjskog leta iz romana nekog ruskog klasika.

Par koraka me deli do stare limarske radionce na sledećem raskršću sa uzanom ulicom Dr. Kasapinovića, koja mi je baš zbog te uzanosti verovatno uvek i delovala nekako najpitomija. Pamtim je po jednoj staroj ogradi od kovanog gvožđa, iza koje me je oduvek mamilo neobično bajkovito dvorište u koje za razliku od mnogih drugih nikad nisam kročio. Ostavljam je iza sebe, sa kapima rose usnulim u tišni hlada još uvek netaknutog jutarnjim suncem.

Zadihan bujicom navirućih slika i zvukova, stižem do narednog ćoška i zadružne prodavnice sa ulazom na uglu, kakav su imali svi lokali sa dušom iz tih davno prošlih vremena. Unutrašnjost sva u drvetu ofarbanom u crveno... ili beše narandžasto? Zar je uopšte bitno posle više od četvrt veka?

Ipak bih se kladio na crveno.

U prašnjavi izlog ni ne gledam. Znam da je po običaju prazan, ili da ako nečeg u njemu uopšte i ima, nije vredno gledanja. Najlepša i najvrednija stvar u toj prodavnici nije ništa što se u njoj može kupiti, već sama prodavnica, stari rafovi, kantar i police patinirane mirisima i tragovima minulih dana, koji su se uvukli da zauvek ostanu tu.



Na tom mestu gde je vreme stalo početkom prošlog veka stajem i ja, a vama koji pamtite, ostavljam da po sopstvenom sećanju nastavite dalje, ulicama Stare Detelinare... koje više nema. (autor teksta i fotografija Stare Detelinare Ljubomir Vučković)

http://www.021.rs/Novi-Sad/Sta-to-sija-u-tvom-kraju/U-spomen-Staroj-Detelinari.html



иначе тема за слике и текстове о Детелинари каква је некад била и каква је сад.

27
Корида 1990 / Радионица Кориде
« послато: децембар 29, 2011, 03:29:24 поподне »
Овде можете качити све што је рађено за трибину: барјаци,барјаци на два копља,заставе,пароле и сл...


Ево ми смо одрадили први од два барјака на два копља. Ево и цео процес како је текао...  ns3

28
Разно / ♥ Навијачице ♥
« послато: децембар 27, 2011, 02:39:49 пре подне »
Тема за припаднице лепшег пола које деле трибине са нама ултрасима  prc:




















































ultraGirls



 drk: drk: drk:

29
О сајту и форуму / Конкурс за Модераторе!
« послато: децембар 26, 2011, 05:05:01 поподне »
Е овако, пошто видите и сами, форум има доста подсекција а да би радио боље и имао више занимљивог садржаја, потребни су нам модератори за поједине подфоруме.


Уколико има заинтересованих нек се јаве и нек кажу који подфорум би могли да модерирају  deda:
Наравно модератор може да брише поруке члановима или их мења по потреби.

30
Историја / Обичаји
« послато: децембар 25, 2011, 02:22:01 поподне »
Тема у којој ћемо писати о разноразним обичајима код Срба и њихово порекло. Ево текст о пореклу Божића и зашто се баш слави у сред зиме


Цитат
25. decembar se uzima kao dan bozica, tj. rodjenja Hristovog u svim Hriscanskim crkvama. Ovo je istorijski utvrdjeno kao netacno, istorijski Hrist je rodjen negde u prolece. Jednostavno, Hriscanska crkva je asimilovala jedan od najrasprostranjenijih i najsvetijih paganskih praznika starog sveta. To je bio praznik koji je najavljivao prestanak zime i skoro budjenje prirode, najavljivao je ponovno radjane zivota i budjene zivih bica. Paljenje badnjaka simbolicki predstavlja najavljivanje skorog radjanja novog sunca i vrseno je u cast Svetovida, boga plodnosti, zitarica i prirode. Bozicni kolac - cesnica - takodje pripada istoj simbolici. Potrudicu se da nadjem jos malo detalja o ovoj temi. Prvobitni praznik je kod Slovena bio posvecen Svetovidu, jednim od najvecih i najmocnijih bogova Slovenskog panteona, kod Keltskih plemena Belenosu, vrhovnom bogu (ispravite me ako gresim). I Rimljani su u ovo vreme (17. decembra) imali svoj veliki praznik posvecen bogu Saturnu - praznik Saturnije koji se slavio sedam dana (znaci do 24. decembra).

Странице: 1 [2] 3 4