Прикажи поруке

Овај одељак вам дозвољава да видите све поруке овог члана. Имајте на уму да можете да видите само поруке из оних области којима имате приступ.


Теме - Новосадиста

Странице: [1] 2 3 4
1
Вјечнаја Памјат / Марко Ивезић Грба 1985-2017
« послато: април 05, 2017, 12:32:12 поподне »
Напустио нас је наш брат Грба. Нек му је лака земља и вечна слава. Почивај у миру. Саучешће породици.

2
Корида 1990 / Корида 15/16
« послато: октобар 20, 2015, 04:36:03 поподне »
Тема за ову сезону.

3
Вјечнаја Памјат / Филип Вилотијевић (1988-2015)
« послато: октобар 03, 2015, 10:25:46 пре подне »
Отишао је наш другар са трибине. Вечнаја Памјат Филипе.

4
Историја / Прича о Стојадину Мирковићу,војнику Мајора Тепића
« послато: август 12, 2014, 10:09:27 поподне »
Прича о Стојадину Мирковићу, војнику који је до самог краја стајао уз раме мајора Милана Тепића



Српски електронски и штампани медији су, почеком октобра 1991, после велике експлозије у Беденику код Бјеловара, јавили да је мајор ЈНА Милан Тепић, после одсудне одбране, дигао у ваздух војно складиште муниције и опреме. Ватрена печурка поред команданта прогутала је и једног војника, којем се у почетку није знало име.

Од тог трагичног дана прошло је 22 године, а наша шира јавност још готово ништа не зна о војнику Стојадину Мирковићу, деветнаестогодишњаку који је млади живот жртвовао за спас, како је тада мислио, своје отаџбине.

Ово је дакле истинита прича о голобрадом младицу из села Горње Лесковице код Ваљева, како је доспео у Беденику,где се гинуло,и ста се све десавало пре ,у току и после експлозије.

Сто­ја­дин Мир­ко­вић оти­шао је на од­слу­же­ње вој­ног ро­ка 28. де­цем­бра 1990. го­ди­не, у Ба­њалу­ку. Ра­до­стан што што му се остварила жеља да свој дуг отаџбини одслужи у елитним јединицама ЈНА, Сто­ја­дин је ушао у круг касарне, не раз­ми­шља­ју­ћи много шта ће га на пу­ту сти­ца­ња зна­ња и ве­шти­на сна­ћи. Ње­му је би­ло ва­жно да ча­сно и по­ште­но од­слу­жи вој­ни рок, изучи за во­за­ча оклоп­ног бор­бе­ног во­зи­ла, постане прави тенкиста. О по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји у зе­мљи Сто­ја­дин ни­је мно­го раз­ми­шљао, ни­ти је, пак, у то био до­вољ­но упу­ћен, он је сматрао да је ње­го­во да слу­ша ста­ре­ши­не, учи, и да из­вр­ша­ва све вој­нич­ке оба­ве­зе.

У писмму ко­је је упу­тио родбини, наглашава: "Це­ли дан су оба­ве­зе. Ни­је ло­ше, али је бо­ље код ку­ће. Ба­њалу­ка је леп град, али још не мо­же­мо да из­ла­зи­мо. До­ђи­те ми на за­кле­тву, 12. ја­ну­а­ра 1991. го­ди­не." - Оти­шли смо на за­кле­тву у Ба­њалу­ку - при­ча мај­ка Ани­ца. - Он у стро­ју, а ме­не по­ди­ла­зи не­ка је­за, не мо­гу да га се на­гле­дам. Ка­да се та све­ча­ност за­вр­ши­ла, кре­не­мо у град. Нас ше­сто­ро. И хо­ће­мо у пр­ву ка­фа­ну, да не­што по­пи­је­мо. Кад Цо­ле ка­же: „Не, ту не мо­же." Ми хо­ће­мо у сле­де­ћу, а он по­но­во: „Не мо­же ни ту, за­бра­ње­но нам је .“ Оде­мо у тре­ћу - ту мо­же! И та­ман се­до­смо, кад пре­ма на­шем сто­лу иде чо­век у ци­ви­лу и пра­во пре­ма мом Цо­ле­ту. Он уста­је, по­здра­вља га, овај га не­што пи­та... По­сле нам ка­же: „То је ста­ре­ши­на ко­ји је за­ду­жен да нас кон­тро­ли­ше. И у гра­ду мо­ра­мо да се при­др­жа­ва­мо вој­нич­ког ре­да и ди­сци­пли­не.“ - се­ћа се мај­ка Ани­ца. - По­сле за­кле­тве до­шла сам ку­ћи по­ма­ло за­бри­ну­та. Ни­сам раз­у­ме­ла по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју, али ме је упла­ши­ло то што се не сме у сва­ку ка­фа­ну ула­зи­ти. Осе­ћа­ла сам да се не­што ве­ли­ко и те­шко спре­ма сви­ма на­ма... А Стојадин се редовно јављао, да мајци смањи бригу.

„Здра­во мама!!! ... Сад сам се вра­тио са во­жње, па по­жу­рих да ти се од­мах ја­вим, да се не би на­љу­ти­ла. Ов­де па­да снег, а ми на обу­ци у оном во­зи­лу што сам ти по­ка­зао кад сте би­ли ов­де. Супер је машина, већ сам много научио... Не­мој да се се­ки­раш за ме­не, про­ћи ће и ова го­ди­на. Ако сте у мо­гућ­но­сти, по­ша­љи­те ми не­ки па­кет, не мо­ра да бу­де не­што на­ро­чи­то: ма­ло су­вог ме­са и не­ке ко­ла­че. Мо­жда до­ђем на од­су­ство не­где за Ђур­ђев­дан, а мо­жда и на на­град­но. Пи­ши. Вој­на по­шта 9855/15 78002 Ба­њалу­ка.“

„Здраво мама, ...Имам само још 15 дана овде, а затим, идем у прекоманду. Припремам испите из вожње и одржавања, по­лажем за возача борбеног возила, а после са овом дозволом могу да возим све грађевинске машине у цивилу. Немојте да се секирате за мене, надам се да ће ми бити још боље у прекоманди...“.

Прошло је и тих петнаест дана Стојадиновог војниковања у Бањалуци, положио је с одличним успехом обуку за возача оклопног борбеног возила. Није му се посрећило да, као најбољи, остане у Центру, и обучава но­ве војнике. Припремао се за прекоманду, јер се у Југославији војнополитичка ситуација даље компликовала, а најбољи су морали да иду на најодговорнија и најтежа места.

Пре одласка у прекоманду још једном се јавио мајци Аници писмом из Бањалуке, са садржином која ју је изненадила.

- У мају 1991. године добила сам писмо од мог Цолета некако другачије садржине од претходних. Виде­ло се да га нешто мучи, али то не може да каже. На крају, као узгред, напомиње: "Ако избије рат у Хрват­ској, моја јединица ће бити прва на удару..." - истиче мајка Аница.

Одредиште његовог даљег војниковања било је Бјеловар, војна пошта 4848/16. Одатле ће убрзо кренути у војни објекат Беденик, двадесетак километара удаљен од града. Тамо је складиште борбене технике и муни­ције за које су храватски бојовници били посебно заинтересовани, јер би освајање за њих значило велики ратни плен, којим могу да наставе даља борбена дејства у одвајању од Југославије.

Са новог одредишта одмах се јавља мајци и рођацима Мићи и Доци: "Овде код мене је стање још увек мирно. Време је топло. Немам много шта да вам пишем, али имам јед­ну молбу. Мићо, молим те пошаљи ми једну свеску А4 формат са тврдим корицама, јер овде не могу да ку­пим, пошто не излазим у град, а у кантини нема. Пошаљи ми неке маказице за папир и лепак за хартију..." Свеска је упућена, а да ли је стигла до њега то нико не зна. Долазили су тешки дани за све старешине и војнике у Бјеловару и Беденику. Време одлуке се ближило.

- Био је веома срећан када је са регрутације стигао кући и свима објавио да иде у тенкисте - поносно прича ујак Радисав. - Мислим да се угледао и на оца Живојина, који је служио у Титовој Гарди, и на деду по оцу Ради­воја, који је био краљев гардист. Дуги дани немирног лета 1991. године, тешко одмичу. У Хрватској се великом брзином шири општа нетрпељивост и антисрпска хистерија, која прети да захвати и Босну и Херцеговину... Стручњаци процењују да у тој, још увек, југословенској републици има под оружјем око 100.000 бојовника. Реке избеглица иду према Србији! Српске области у Републици Хрватској још увек опстају... Стрепе мајка Аница, брат Добривоје и ујак Радисав и моле се Богу да њиховом Цолету буде све најбоље.

Последње писмо мајци:

Да мајка не брине, јавио се писмом. Оно ће, тако је судбина хтела, бити и последње: "... Мама ја сам у касарни у Бјеловару. Немој се секирати, јер сам на сигурном месту. Код нас нема проблема, а и смириће се ово...", тешио је мајку и родбину Стојадин, иако је знао да се ствари сваким даном погоршавају. "... Ако имаш могућности, пошаљи ми неки пакет. Припреми оне колаче на пресу и додај још нешто, јер знам да немаш пара, да једва састављаш крај с крајем. Немој да помислиш да сам бекрија, али ако имаш пошаљи ми и литар ракије да почастим другове..."

Спаковала је све што је желео. И родбина, када је чула да се њихов Цоле јавио после прекоманде, желела је да у пакет стави своје поздравље, макар румену јабуку, за здравље. У пакет је стављено и опширно писмо које је започела мајка Аница с најбољим жељама, а завршили брат Добривоје, ујак Радисав и остали рођаци: Миливоје, Весна, Драган... Пакет је отишао у Бјеловар, а да ли је и стигао до одредишта?

- Тих дана се у Хрватској пакао продубљује. Бјеловарски гарнизон, чији је командант пуковник Рајко Ковачевић, храбри Грмечлија из Великог Радића код Босанске Крупе, шеснаестог јула 1991. године, посетио је генерал Владимир Трифуновић. Мајор Милан Тепић, помоћник команданта за борбену технику, записао је у свој ратни дневник. "Ситуација никаква. Сви смо тужни, безнадно тужни после словеначког ножа у леђа. Многе старешине су потиштене. Не знају шта им је са породицама. Остало се без новца. Пушачи немају цигарете и храна никаква. Неизвесност на све стране. Од генерала сви здушно тражимо да идемо из града према полигону у Гакову, јер тамо према Грубишном пољу и Дарувару су српски крајеви. Питамо шта је са обећаном попуном, јер нова хрватска власт отворено наоружава становништво, мађарска граница је потпуно отворена, а на свим путним правцима постављају се многобројне барикаде. Генерал Трифуновић нас хлади констатацијом да претерујемо. "Ништа неће тако бити, као што ви мислите", каже. "Биће горе", каже мајор Стефан. Генерал нам још досољава рану да је наређење одозго да се сваки објекат мора чувати и бранити од евентуалних провокација. Један капетан пита генерала шта ће бити са породицама старешина. Генерал Трифуновић му није ништа одговорио. Ми од маја не излазимо из касарне, пуцају на стражаре и заустављају наша возила, а он нема ни реч да каже."

У Србији и другим крајевима се са забринутошћу прати војно-политичка ситуација у Хрватској! У народ се увукла некаква црна слутња. Неспокој и у породици Мирковић. Цоле се не јавља, а нико не уме, или неће, да каже шта се заправо збива у Хрватској, посебно у Бјеловару, где он служи војни рок. - Видиш, Милане, ситуација је све гора и гора. Корпус нам је отишао к врагу. Морал после Словеније никакав. Него да видимо шта ћемо да радимо. Какве ти имаш приједлоге? - пита на јутарњем реферисању пуковник Ковачевић мајора Милана Тепића, свог помоћника. "Друже пуковниче, змије ће да раде свој посао, а ми ћемо радити свој. Имам обавештење да цивили под оружјем свакодневно и упадљиво се мувају око нашег складишта у Беденику. То је, ипак, двадесетак километара од Бјеловара. Ја бих вам предложио да Беденик буде моја брига."

То су били дани одлуке и дани акције. Ништа се није смело препуштати за сутра. Сви су то у Бјеловару знали, па и војник Стојадин Мирковић. Мирно је прихватио наређење да са групом војника обезбеђује војно складиште. Када је видео да из возила из­лази мајор Милан Тепић осетио је олакшање. Војнички поздрав, а затим рапорт старешини: „ ...Друже мајоре, они и по ноћи долазе аутима, овде, до улаза капије. Пуштају гласно музику, изађу на ми­нут-два, нешто се дошаптавају, показују нешто према нашој спаваони и онда иду. И тако по неколико пута на ноћ. То траје данима ...“ Однекуд су се око Тепића и Мирковића сјатили и остали војници. „Они нам не мисле добро, иако ми никоме не мислимо зло", саопштавао је својим војницима мајор Милан Тепић.

"То сте и сами могли да запазите кад изађете у село. Зато морамо бити сви ко један. Прекидамо потпуно с по­јединачним изласцима, него само у групи и са оружјем. На провокације нећемо насједати. Од нас неће доби­ти ни мрву повода, мада га они неће ни чекати. Технике и оружја имамо и превише у нашем складишту. Морамо са свим овим знати руковати".

Мајор Тепић је са сваким војником понаособ разговарао. Хтео је да се увери колико је ко способан и где ће моћи највише да допринесе успешној одбрани. Војника Стојадина Мирковића, кршног планинца, Ваљевца, од­мах је запазио, као вредног, одлучног и поштеног младића, иако и Мирковић није крио забринутост за околности које ће се дешавати.

У складишту Беденик крај Бјеловара, тог септембра 1991. сваки дан је тежи од претходног: острашћени нападачи наваљују све већом снагом - хоће да заузму складиште и дочепају се сјајног плена - врхунске технике и модерног наоружања, уз много муниције. Свакодневно се пушкара, обострано.

Милан Тепић, командант складишта, у свој ратни дневник записао је: „Двадесет шести септембар 1991. Последњих дана нико од нас није честито ни тренуо. На сан нико не мисли. Имамо одличан положај, а да нас је више, усташе нам не би могле ни пера одбити. Не могу успоставити ника­кву везу с Бањалучким корпусом. Они су нам једина шанса да се извучемо из овог осињака... Стојадин ми каже да је погодио црнца који је већ три дана на тавану једне штале преко пута главног улаза у складиште ... Данас сам завршио минирање складишта - десетак каписли са детонаторима. Једини проблем је што ми је нестао детонациони уређај. Али, ту је акумулатор из мог аута ... ...Користећи облачну ноћ војник Стојадин Мирковић је хитроного, за тили час, извадио акумулатор из мога аута и донио га у складиште... ...Старији водник Ранко Стевановић, диван Нишлија (кога су касније Хрвати стрељали), реферише ми да смо усташа­ма нанијели значајне губитке. Ми имамо само једног рањеног... "

Хрватски бојовници и даље нападају. Позивају на предају, нуде мајору Тепићу пасош и пут у иностранство, уколико преда складиште.

Мајоров говор војницима:

Уместо одговора нестрпљивим нападачима, мајор Тепић се обраћа својим војницима: - Не знам колико ћемо моћи овако још издржати, они ће жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје, за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете само замислити каква би то била трагедија за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али ја хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи! Нека неко од вас сачува овај мој рат­ни дневник!".

Осванула је недеља, 29. септембар 1991. године. У главном складишту мајор Милан Тепић је сам. Војник Стојадин Мирковић је у транспортеру. Остали су се, под окриљем ноћи, распоредили и добро утврдили нешто даље. Тако је тражио мајор. Око складишта мрке прилике погурено притрчавају огради. Очигледно: спрема се одлучујући напад на склади­ште! Зна то Милан Тепић, који чека само погодан тренутак за остварење своје велике одлуке. У транспортеру Стојадин напрегнуто прати све што се дешава изван ограде. Гледа војнике како се гомила­ју. А онда му нагло удари крв у главу, груну нека нова надљудска снага, па готово гласно изговори: „Морамо се бранити, слобода нема цену!“

У том тренутку зачу грмљавину тенка у покрету. На њему шаховница. Испред капије нападачи ликују: "Пре­дајте се, гарантујемо вам живот, без обзира што сте агресори! Ево, видите, имамо и ваше тенкове!" Сваког тренутка ратни пакао треба да започне. Мајор Тепић даје знак својим војницима да распале пуном снагом. Мирковић дочекује наређење као једини спас: из транспортера започиње да коси нападаче. Тран­спортером непрекидно шета да би учинак био што бољи. Развија се права рововска борба. Милан Тепић спази свог бившег колегу Вуглеца, којег са још двојицом Мирковић покоси рафалом из транспорте­ра. Одједном, изненада, навала утихну. Чак се и тенк повукао. Изгледа да га је Мирковић погодио у жироскоп. Сви у складишту знају да је ово затишје пред буру, главно тек долази. Бојовници ће ударити с леђа. Мајор Тепић жели да спасе војнике. Даје знак Стојадину Мирковићу да изађе из транспортера и да иде напред међу остале другове.

Нека баце оружје и нека се предају. Мирковић је само одмахнуо главом: не долази у обзир, као да каже.

То је једино наређење које неће изврши­ти, рекао је још јуче. Мајор је мислио да се он шали, па Стојадин је тек почео да живи. Тек му је деветнаеста. Војник Стојадин своју одлуку није желео да мења, он је ову борбу схватио као одлучујућу борбу за Југосла­вију, за опстанак својих најближих: мајке, брата, ујака и свих младића из свог краја; за тако велике улоге није жалио да положи и свој живот. Рески рафали бојовника поново га вратише у стварност. Започео је одлучујући напад. Нападачи свој крвави пир започињу с леђа Тепићевим борцима. Однекуд „зоља“ долете и погоди транспортер. Оте се јаук рањеног Мирковића, али ватра из транспортера не престаде. Иако тешко рањен, Стојадин је наставио своју херојску борбу. Зачу се фијук и нова „зоља“ поно­во удари у транспортер. Стојадин Мирковић се више није чуо. - Стојадине, посебно ће ми платити за тебе - оте се из душе мајора Тепића.

Јуришници су наваљивали као бесни пси, мајор Тепић је то и чекао. Желео је да им што скупље преда складиште. Када је видео једног који је покушао да повуче обарач и усмрти га, спустио је жицу на „минус“ акумулато­ра. Одјекнула је страховита експлозија! Сто седамдесет тона експлозива, а са њим и сва техника, полетели су у ваздух. Синула је светлост у по бела дана. У Бјеловару су мислили да се догодио земљотрес. Огромна бела печурка видела се до Гарешнице и мађарске границе. Велики кратер и уништена и поваљена шума у Беденику деловали су сабласно. Било је тридесет минута пре поднева. Гарнизон у Бјеловару пао је у први сумрак. Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић, узлетели су у легенду.

О експлозији складишта Беденик код Бјеловара званичних информација из Савезног секретаријата за народну одбрану у Београду није било. Ко је тамо погинуо и како се драма одвијала? Непроверене информације говориле су да је са мајором Мила­ном Тепићем, који је складиште дигао у ваздух, да не би пало у руке нападачима, погинуло и неколико десети­на војника. Каснији извештаји са места догађаја, међутим, говорили су да је на месту трагедије изгубио живот само мајор Тепић, један подофицир и један војник.

У фамилију Стојадина Мирковића увукли су се туга и бол. Почели су да куцају на свака врата где би могла да се добије било каква информација, кад праве није било. Нудили су им само спискове мртвих и повређених. На тим спи­сковима није било њиховог Цолета. „Жив“ је - заискрила је нада у сузним очима мајке Анице. Посебно онда када су ујак Радосав и Милан Андрић, радник „Стреле“ из Ваљева, сазнали да су остаци разбијене јединице ЈНА из Бјеловара сада негде на ратишту за­падне Славоније, у зони коју држи Бањалучки корпус.

Да ли се тамо бори и Стојадин Мирковић, војник из Горњих Лесковица код Ваљева? Одговор из Бањалуке тражила је породица посредством војске. Стигао је одговор да је војник Стојадин Мирковић жив и здрав и да је негде на положајима код Новске. Инфор­мација је, кажу, добијена на основу изјаве непосредног старешине и двојице војника. Да би свака сумња би­ла отклоњена телефоном је потпуковник Поповић потврдио текст са телефакса, нагласивши да ће инсистирати да Стојадина казне зато што се није јавио кући. Све те вести подгрејале су наду мајке Анице да јој је син жив. У школи „Милош Марковић“ у Лесковицама, такође, су упорни да сазнају истину о свом ученику.

Директор школе Драган Поповић шаље у касарну у Бањалуку повратни телеграм с кратком поруком: „Стојадине, зашто се не јавиш мајци?" Одговор, нажалост, није стигао ни после месец дана. Опет је ваљевски Секретаријат за народну одбрану за­тражио објашњење од Бањалучког корпуса ЈНА. „На ваш захтев проверили смо у ВП 6372 - Бањалука и добили обавештење да је војник Мирковић Ж. Стојадин до­бро. Сви војници из ове војне поште добили су по две дописнице и наређење да се јаве својим кућама. Породи­ца треба да очекује да ће ускоро добити поруку од војника.“ У потпису, Служба за информисање Бањалучког корпуса.

Из дана у дан породица је чекала званични извештај. Али вести о судбини војника Стојадина нису долазиле. Истину је покушала да потражи сама. Опремила је мајка свог брата Радисава Трипковића и зета Леку на пут у Ба­њалуку. После неколико дана вратили су се потпуно сломљени признањем потпуковника Поповића из Бањалуке да су, у случају војника Стојадина Мирковића, располагали непровереним информацијама. Породица се обраћа и најодговорнијим старешинама. Захтев су упутили лично и генерал-пуковнику Животи Аврамовићу, команданту Пете армијске области.

Одговор генерала Аврамовића, стигао је 18. јануара 1992: „Поштовани родитељи, ...На основу истраге коју је спровела комисија ССНО за идентификацију погинулих и повређених припадника ЈНА, а посебно сведочење војника и старешина пред овом комисијом, нисам у могућности да Вам још увек пружим поуздан и непобитно истинит одговор. Нажалост, прикупљена сведочења војника и старешина су таква да они верују да је Ваш син, војник Стојадин, погинуо у експлозији складишта Беденик, или у борбама вођеним око Беденика. Међутим, због разлика у исказима међу учесницима ових догађаја, и недостатка неких других поузданијих до­каза и информација, посебно од институција Републике Хрватске од којих су и у овом случају тражени извештаји, не може се коначно закључити да ли је Ваш син заиста погинуо или није..." Црвени крст у Загребу и Бјеловару саопштава да Стојадина нема на њиховим списковима. Мајка Аница и брат Радисав одлучују да сами наставе трагање за својим Цолетом. Укључују се у караван аутобуса који са мајкама из Србије креће у Хрватску. Кад су стигли у Бјеловар, из групе заробљених војника довели су једног младића из Челинца код Бањалуке, који је посведочио да је Стојадин Мирковић погинуо у екс­плозији складишта у Беденику.

„Па вратите ми дете, иако је погинуо“, зајецала је мајка! Уместо одговора, показали су само његово одело. Сурову истину потврдили су и дуги очевици - учесници крвавог пакла у складишту Беденик код Бјеловара. Њихова сведочења објавио је Јован Стојић, новинар из Ваљева: - Ја сам у Беденику био командир вода. Доста наших војника је, сазнавши шта се све припрема, побегло. Остало нас је десетак војника и старешина са мајором Тепићем на челу. Били смо принуђени да на брзину обу­чавамо поједине војнике. То сам учинио и са Стојадином Мирковићем, који је био возач транспортера, али је оспособљен и за нишанџију.

Када је тог кобног 29. септембра неколико стотина бојовника и мештана поку­шало да се дочепа огромног ратног плена, настао је пакао. Ми смо се борили све до по подне када су нас заробили. Међутим, Мирковић, који је показао изузетну храброст, пожртвованост и одважност, није хтео да по­клекне, нити да побегне са положаја. Борио се до последњег даха да сачува складиште, све док мајор Те­пић није складиште дигао у ваздух.“ - Транспортер из којег је дејствовао Мирковић погодила је „зоља“. Његово тело су негде склонили, али нису ре­кли где. Сви наши војници су остали живи. Једино су после дизања складишта у ваздух стрељали старијег водника Ранка Стевановића из Ниша, који је био командир страже. Десетак војника и ја, иако заробљени, некако смо преживели..."

Званично обавештење о војнику Стојадину Мирковићу породици је стигло тек 12. маја 1992. године. Телеграм је стигао од Војне поште 9845 у Ваљеву. У телеграму који је потписао потпуковник Драгослав Станић, пише да је "према до сада прикупљеним подаци­ма од бројних сведока из војне поште 4848 у Бјеловару и из података са списка погинулих у Бјеловару, а који је достављен од хрватских власти 20. фебруара 1992. године, утврђено да је у Бјеловару храбро погинуо 2. октобра 1991. године Стојадин Мирковић и да је сахрањен у Загребу на гробљу Мирошевац". Уз изјаву сау­чешћа, потпуковник Станић поручује да се предузимају све мере да се тело покојног Стојадина пренесе у родно село. Туга и бол су завладали овим крајем. Мајка Аница, Цолетов брат Добривоје, ујак Радисав и тетка Станица завијени у црно.

Како одобровољити хрватске власти да испоруче посмртне остатке, била је нова енигма коју су морали да ре­шавају породица, војне и цивилне власти. Иницијатива власти у Ваљеву и Београду да се посмртни остаци што пре испоруче и достојно сахрани јунак који је осветлао образ читавог краја, у Загребу није наилазила на разумевање. Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породи­цу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло - непрекидно су упућивали захтеве надлежни­ма, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена. Посмртни остаци Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије, допремљени су у мртвачни­цу Војномедицинске академије у Београду. Мајка Аница сломљена болом, није имала снаге да крене погину­лом сину у сусрет. Пошао је ујак Радисав, који је, као и свих претходних година туге, био уз своју сестру. Тако је прву пошту, у ставу мирно, свом сестрићу одао је ујак Радисав.

Уторак 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под По­вленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна - из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића. У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Вој­ске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цр­кве ... Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ва­љеву.

- Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, на­паћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио - нагласио је Аџић. Од храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона. - Остао си са својим старешином, мајором Миланом Тепићем, којем си био, како је он говорио, десна рука. Један поред другог, два истинска јунака, два нова Обилића - из два српска краја позната по слободарству и родољубљу: један из Комленца под Козаром, други из Горњих Лесковица под Повленом, из крајева познатих по јунаштву и људском достојанству... Колико си се јуначки држао и колико си невоља и проблема задао својим непријатељима сведочи (жалосна) чињеница да су твоји посмртни остаци испоручени породици и твом родном кра­ју, после готово четири године од твоје јуначке погибије, јер те се непријатељ и мртвог плашио.

ЗА испољено јунаштво и одлучност у одбрани отаџбине мајор Тепић, убрзо је одликован највишим одличјем - орденом народног хероја. Војник Стојадин Мирковић, деветнаестогодишњак, посмртно је, тек 31. 12. 1999. године, одликован орде­ном за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

- У каравану је било осамнаест мајки које су тражиле децу. Ја питам за мог Цола, а они изводе по неколико њих да их препознајем и одмах враћају натраг. Ја ћутим и стрепим. На крају изведоше једног младића из Ба­њалуке, он ми у пролазу дошану: „Стојадин је погинуо“. Кад сам то чула завапим: Па, дајте ми га и ако је погинуо! Они ћуте, ништа не одговарају. Опет мислим, то је можда провокација, мој Цоле је жив, али заро­бљен, па неће да ми кажу...

Једног дана стиже телеграм. Неки старешина Станић ми каже: „Твој син је могао да побегне, али није хтео“. Много су ме погодиле те речи. Ја му одговорим - на заклетви су рекли: ако треба и живот дај за одбрану зе­мље. И дао је!

Дело и лик војника Стојадина Мирковића, возача оклопног транспортера и нишанџије биће и остаће инспирација савременика, али и будућих нараштаја који ће се учити и сазревати над родољубљем које је тај деветнаестогодишњак испољио у одлучујућим тренуцима одбране земље. То ће бити најбоље признање за његову младост даривану отаџбини.

http://specijalne-jedinice.com/Prica-o-Stojadinu-Mirkovicu-vojniku-koji-je-do-samog-kraja-stajao-uz-rame-majora-Milana-Tepica.html#sthash.tEkHUQAk.8Xkh42IH.dpbs

5
Корида 1990 / Корида 2014/15
« послато: август 10, 2014, 02:24:18 поподне »
Па да кренемо у ову сезону много, много боље!  gj:
Ускоро ће да стигну клупски шалови. Цена ће вероватно бити 1000 динара, а сва зарада од њих ће ићи на рачун клуба и бити искоришћена за решавање горућих инфраструктурних проблема.
Приоритет ће имати они са чланским картама, тако да имате форе до краја месеца да набавите чланске и постанете званичан члан Фамилије која је све већа! Наравно чланска може да се узме и после,ал тешко да ће остати шалова.
Биће у овој сезони много новина у виду маркетиншких ствари и увек ће онај са чланском имати приоритет. А и куповином чланске помажете клубу којем је помоћ преко потребна!  deda:

6
Вјечнаја Памјат / Ненад Ћурчић Ћуре 1986 - 2014
« послато: мај 14, 2014, 12:37:13 поподне »
Почивај у миру Ћуре и нек ти је лака црна земља. :(

7
Историја / Војни пуч од 27. марта 1941
« послато: март 27, 2014, 01:44:44 поподне »


Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић.
Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.
Уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат овај датум, односно, догађај се сматра за најважнијим у српској и југословенској историји 20. века.
____________________________________________________________________________________Како је извршен пуч?

Најбоље и врло прецизне описе дали су шеф специјалних операција у Југославији Хју Далтон, затим агент СОЕ у Југославији (од пролећа 1940.) Том Мастерсон и енглески плаћеник, пучиста Илија Трифуновић-Бирчанин, лидер Народне одбране.

Писмо Хјуа Далтона

од 28. марта 1941. године британском председнику владе Винстону Черчилу
(лични Архив кнегиње Јелисавете Карађорђевић)

У прилогу Вам достављам копије три телеграма које смо примили од мајора Џорџа Тејлора, нашег представника на Балкану. Телеграми се односе на улогу СОЕ у недавним драматичним потезима у Београду.

Јануара ове године одлучио сам да пошаљем Тејлора на Балкан који он веома добро познаје. У то време био је човек број два, који је радио за Сер Френка Нелсон-а овде у Главном штабу. Међутим, с обзиром на очигледну опасност која је претила од Немачке сматрао сам да привремено треба да се лишимо једног од наших најбољих људи и да га пошаљемо да ради на терену.

После великих нервирања услед кашњења у одласку због недостатка авиона стигао је у Истанбул 20. фебруара и одмах потом посетио Софију, Београд и Атину, а затим се вратио у Београд. Онда је прионуо на посао.

Ево Тејлорових инструкција по редоследу важности:

Преврнути небо и земљу да наши пријатељи у југословенском Генералштабу спроведу у дело план о блокади Дунава;
Довршити припреме око побуне у Румиунији;
Организовати групе за саботажу у Бугарској, Југославији, Грчкој и Албанији, које би биле спремне да ступе у дејство у случају да њихова земља буде окупирана;
Наставити већ добро уходан рад у Југославији на подстицању југословенских опозиционих странака да на Владу врше притисак у корист наше земље;
Од свих горњих инструкција она број 4. је за нас најинтересантнија. Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.

Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила Осовине (као што су ТУПАЊАНИН из Земљорадничке странке и ТРИФУНОВИЋ из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. У ствари, из трећег прилога ће Вам бити јасно да је пуч, у великој мери ТРИФУНОВИЋЕВО дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка – главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку. Поносим се резултатима које, у великој мери сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача – поручницима Мастерсоном и Бенетом. (…)

Трифуновићев извештај о пучу

Било је одлучено да се пуч изведе јуче увече, између 19 и 21 ч, уколико Краљ не напусти Београд. Завереници су сазнали да је Кнез напустио Београд и нису знали да ли је са собом повео и Краља. Послали су поруку да се заустави воз под изговором да је пруга минирана. Ускоро су се уверили да је Краљ код куће и да спава. Издато је наређење за војни покрет у 2 сата ујутру и да се претходно пресеку две телефонске линије. (Пре пресецања линија Команданту Љубљанског гарнизона је наређено да се (…)у Београду и да се према њему коректно поступа). После тога војска је заузела своје положаје, односно:
1.Управу града Београда,
2.Радио станицу и
3.сва министарства.

Тада је генерал СИМОВИЋ од куће доведен у Министарство војске, Генерал МИРКОВИЋ, ТРИФУНОВИЋ и известан број официра који су чекали на земунском аеродрому напустили су аеродром и отишли у обилазак трупа да би утврдили да ли је све у реду. Утврдили су да је све у реду и да се не очекује било какав отпор. Побринули су се за ЦВЕТКОВИЋА и ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА, КОЈИ СУ СЕ НАЛАЗИЛИ У СВОЈИМ КУЋАМА. Одвели су их у Министарство војно и тамо их ухапсили. Све је било завршено у 3.30 ујутру. Отпора није било. Затим је СИМОВИЋ позвао у Министарство војно следеће личности:

Генерала ПЕТРОВИЋА, Команданта града Београда,
Генерала МАРИНКОВИЋА, његовог помоћника,
КОСТИЋА, Команданта жандармерије,
ПАНДУРОВИЋА, Команданта Дунавске дивизије,
Дивизијског генерала МИХАЈЛОВИЋА, Управника Војне академије, и
Све Команданте пукова Београдског гарнизона.
Горе наведене личности су приликом претходних покушаја да се придобију за идеју пуча биле, или уздржане, или се нису изјашњавале. Међутим, овом приликом они су се, без резерве, ставили под команду генерала СИМОВИЋА. Шеф Генералштаба, Генерал КОСТИЋ у време мога разговора није нађен код куће. Генерал ПЕШИЋ, Министар војни, због болести је остао код куће, под стражом.

Пуч су извели пуковници, потпуковници, мајори и капетани који су преузели команду над следећим пуковима:

1. Пешадијским пуком Краљеве гарде,
2. 22. Пешадијским пуком,
3. 28. Пешадијским пуком,
4. Подофицирском школом,
5. целокупном авијацијом и пилотима,
6. тенковским пуком, и
7. Артиљеријским пуком у Београду.

Између 4 и 4.30 ујутру Генерал СИМОВИЋ је позвао све шефове политичких партија и представнике Хрватске странке који су се налазили у Београду и у њиховом присуству саставио Краљеву прокламацију о ступању на престо и наименовању Генерала СИМОВИЋА да састави владу. Прокламација је однета у двор у 5 ч ујутру и поднета Краљу на потпис. Одмах после тога Генерал СИМОВИЋ је образовао владу. У 6 ч ујутру Влада је о пучу обавестила све команданте војних формација у земљи и они су тај корак подржали. Свуда у земљи се одржавају манифестације којима народ изражава своју велику радост. У земљи влада мир. Влада је привремена. Нигде није било проливања крви.

Извештај Тома Мастерсона о пучу

У вези са изведеним пучем данас сам добио следеће информације:

Радоје КНЕЖЕВИЋ, професор из Београда, члан Извршног одбора Демократске странке, са којим сам, отприлике пре 6 недеља разговарао о могућности ширења пропаганде, изгледа да је разговарао са Генералом МИРКОВИЋЕМ и том приликом му предложио идеју о извођењу пуча. Пошто су ту идеју детаљно проучили договорили су се да предложе Генералу СИМОВИЋУ да преузме руководећу улогу у подухвату. Он је на то пристао. Генерал МИРКОВИЋ и професор Радоје КНЕЖЕВИЋ су се тада обратили Генералу ИЛИЋУ. И он је пристао. Радоје КНЕЖЕВИЋ има млађег брата, Жику КНЕЖЕВИЋА са којим је разговарао после разговора са Генералом МИРКОВИЋЕМ. Жика, мајор по чину, је тада обавио разговор са многим капетанима , мајорима и потпуковницима. Са изузетком двојице-тројице, сви су прихватили игру. Тада су предложили Жики да преузме команду над извођењем пуча, да разради план и подели улоге. На земунском аеродрому је било спремно 300 авиона, а 16 противавионских топова и сви тенкови у Београду су били спремни за акцију. СИМОВИЋ је издао наређење у 2 сата ујутру, када су напустили касарне на челу са Жиком који је био на челу свог коњичког батаљона.

Одмах су заузели Министарство војске и Председништво владе. Генерал МИРКОВИЋ, Радоје КНЕЖЕВИЋ и њихови помагачи су се у време извођења ових операција налазили у Земуну. У 2.30 ч стигло је обавештење да су сви витални пунктови заузети. У Управи града затекли су Управника града како спава. Пробудили су га и одмах ухапсили.

У 4 ч ујутру Жика је отишао кући код СИМОВИЋА обавестио га да је операција изведена и одвео га у Министарство војске где су га чекали Генерал МИРКОВИЋ и Радоје КНЕЖЕВИЋ. Три хрватска министра су дошла у Министарство војске када их је Генерал СИМОВИЋ обавестио да удар није извршен против њих и да се положај Хрвата неће мењати.

Приликом извођења пуча само су две ствари измакле контроли. Две чете, или два батаљона је требало да опколе два двора. Међутим, један од мајора је у последњем моменту отказао, тако да је само један двор био опкољен.

Други је био проблем са телефонским везама. Изгледа да су постојала два кабла, а да је само један био пресечен. То је открио један од официра-завереника када је ушао у ДРИНЧИЋЕВУ канцеларију. Телефон је зазвонио у тренутку када је официр улазио. Подигао је слушалицу и установио да се на вези налази Командант жандармерије који је позвао свога колегу Управника града да би га питао зашто се тенкови крећу улицама. Официр му је одговорио да је то само мера предострожности и да слободно настави да спава. Знало се да је у поноћ Министар војни ПЕШИЋ, играо бриџ. Чим се вратио кући пред његова врата је постављена стража. Пробудио га је официр-завереник у 2.30 ујутру. Изгледа да је министар имао облогу око врата. Речено му је да се одиграла револуција, да се на челу снага налази Генерал СИМОВИЋ и да је он, министар, ухапшен. ПЕШИЋ је тада рекао официру да оде и каже СИМОВИЋУ да што се тиче револуције ради по своме нахођењу под условом да њега остави на миру.

На дан 26. марта 1941. завереници су сазнали да је Кнез напустио Београд и да је Краљ сам у двору и да спава. У 4 сата ујутру Генерал ИЛИЋ је позвао Команданта Љубљане и рекао му да је наименован за Министра војске, да је Кнез напустио Београд и да ће воз у коме се налази стићи у његово подручје негде око 6 сати ујутру. Његова је дужност да Кнеза извуче из воза по сваку цену и да га врати у Београд. Командант Љубљане је одговорио да је разумео наређење и да ће га извршити.

Генерал СИМОВИЋ је поднео листу са именима личности које намерава да позове у Владу. На листи су били, углавном, генерали и неки млађи цивили. Затражен је савет од КНЕЖЕВИЋА који је одговорио да ово питање може да се реши на два начина: или да у владу уђу само војници, или само цивили. Његов је савет био да у владу уђу представници свих политичких странака. Генерал СИМОВИЋ се на крају с тим сложио, поцепао своју листу и замолио КНЕЖЕВИЋА да састави листу која би обезбедила сарадњу свих политичких странака.

8
Корида 1990 / Корида 2013/2014
« послато: март 10, 2014, 06:29:29 поподне »
Субота, сви на стадион!!!

9
Историја / Чија је Босна? Чији је Твртко? Чији су љиљани?
« послато: јануар 14, 2014, 10:11:27 поподне »
Стихови Твртка 1. Котроманића

Чија је Босна? Чији је Твртко? Чији су љиљани? Када почну историју да ти краду, брани се историјским изворима



Краља Твртка својатају сва три народа у Босни и Херцеговини, користе га у дневнополитичким препуцавањима, дижу му споменике. Међутим, колико ти народи знају или желе да знају о Твртку?

Сва три народа, по њиховој истој етничкој припадности, имају право да се поносе на краља Стефана Твртка I Котроманића. Међутим, оно што је у Босни било некад, један народ, један језик и једно писмо, данас више не постоји. Три народа се сад позивају на Твртка, на три језика пјевају о Твртку, на два писма пишу о њему, а Он безбрижно спава, не обазирући се на то.

Твртко је своју власт започео као бан средњовијековне Босне. Бановао је од 1353.-1377. године. Преко своје баке Јелисавете, кћерке краља Драгутина, био је у сродству са Немањићима. Послије смрти цара Уроша Нејаког, истакао је своје претензије на владарска права Немањића. Подржан од домаће властеле то је и остварио.
Највећи „бошњачки краљ“ крунисан на гробу Св. Саве

Године 1377. у манастиру Милешева крунисан је за краља. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих.

Његови поданици, као што је знатно прије њега истицао и бан Матија Нинослав, а што потврђују и папске и дубровачке повеље, били су Срби. То видимо, како по његовој титули, тако и по другим повељама насталим у средњовијековној босанској држави. Те повеље су писане на српском језику и на ћирилици, како једном приликом истиче његов претходник бан Стефан II Котроманић.

Међутим, историографије друга два народа у БиХ, не признају ове чињенице, и за узврат нуде своје теорије. Тако Хрвати кажу да је Твртко, Хрват по поријеклу, да је говорио хрватским језиком, и да је писао на „хрватској ћирилици“.

Народ са девет имена, данас познати као Бошњаци, тврде да је Тврко био Бошњак, да је говорио босанским језиком и писао посебним босанским писмом – босанчицом.
Српска нотарска канцеларија у средњовијековном Дубровнику

Без улажења у дубљу анализу, ове би теорије могли оповргнути чињеницом, да у средњовијековном Дубровнику, нису постојале хрватска или босанско-бошњачка нотарска канцеларија, док је српска битисала како у средњем вијеку, тако и у периоду османске окупшације ових крајева. Ово је битно, јер је та нотарска канцеларија на српском језику, вршили преписку, како са државом Немањића, тако и са државом Котроманића.

Један од српских писара из Дубровника, године 1364. потписује се као „Нико Бијељић, дијак српски“. Затим године 1447. кнез и судија дубровачки „рекоше Никши Звездићу дијку српском, да упише све по реду“.

Краљ Твртко, као и краљеви послије њега и њихова властела, са Дубровником је вршила преписку углавном на ћирилици, а за ћириличне исправе била је задужена српска канцеларија у Дубровнику.

Да су се којим случајем језик и писмо у босанској средњовјековној држави, разликовало од писма и језика Срба, Дубровник би морао да уведе и канцеларију за тобожњу босанчицу и босански језик, поготово онда када је босанска држава ојачала за вријеме краља Твртка.

Нека ово имају на уму они, који Твртку подигоше споменик, на којем се налази натпис исписан писмом оних, који су на „босанске патарене“ дизали крсташке ратове!

Што је најзанимљивије, они који су благосиљали крсташке походе по средњовјековној босанској држави, знали су на кога иду. Тако нпр. римски папа 1450. године, пише дубровачком калуђеру Ивану о римокатоличкој цркви у Босни и каже, да је у писму тог дубровачког калуђера писало да „у провинцији Босни т.ј. Србији (in provincia Bosnae sive Serviae)“ има мало људи, који тамошње становнике уче вјери.

Они су прије толико вијекова знали, ови данас не знају, зато смишљају пјесмице, као ону „Ја сам Бошњак, вјера ми је ислам, језик босански...“ Питамо се да ли би Твртко цупкао или шизио уз ову пјесму?

Нека на ово питање одговори ко како хоће, а Твртка, односно његове повеље, питаћемо за Бошњаке?
За Твртка, Босна једнака као и Усора

У повељи упућеној кнезу Павлу Вукославићу, 1367. године, Твртко као свједоке спомиње „од Босне – казнац Санко с браћом, војвода Пурћа с браћом, ...- од Усоре – казнац Степоје с браћом, војвода Твртко с браћом, ...“

Видимо да се разликују свједоци по територијама, из чега произлази да је Босна само једна од територија којом Твртко влада. На основу тога, спомен Бошњана или добрих Бошњана односио би се на људе из области Босна. Ово потврђује Твртков претходник, бан Стефан II Котроманић. Он у повељи из 1351. године, упућене кнезу Вуку и Павлу Вукославићу, спомиње да су свједоци „добри Бошњани и Усорани“.

Дакле, видимо да је ријеч о регионалним називима, пре свега за властелу, а тиме и становништво тих области. Наравно, властела Босне или добри Бошњани, као и територија Босна, заузимали су централно мјесто средњовјековне босанске државе, па су се више истицали. На крају крајева, сама владарска породица Котроманић поријеклом је из Босне, односно то је њена матична територија.
Зашто нема Хрвата у средњовијековној Босни?

Што се тиче Хрвата, њих не можемо нигдје наћи у средњовјековним босанским повељама. Наилазимо на помен мањих оаза Дубровчана или Саса у средњовјековној босанској држави, али Хрватима ни трага ни гласа.

За нас је ствар логична, јер граница између Срба и Хрвата у средњем вијеку била је на ријеци Цетини. Они су припадали латинској култури и римокатоличкој цркви, ван ћирило-методијеве културе и богослужења.

Чак у првој половини XVI вијека, словеначку путописац Бенедик Курипешић, пролазећи кроз босанско-херцеговачке крајеве, каже да Хрвати упадају и пљачкају ову територију. О Хрватима у Босни и Херцеговини, у Курипешићевом путопису ни трага ни гласа.

Чак ни мајке неких римокатолика у БиХ, нису знали да су родиле Хрвате. Тако имамо примјер писца Анте Алуповића, управника хрватске асоцијације „Напредак“ из Сарајева. Он је причао, да га је његова рођена мајка питала, каква је то нова вјера „Хрвати“. Иначе, Хрватско културно друштво Напредак, основано је 1902. године.

Ипак, ово много не брине хрватске просвјетне и културне раднике. Хрватски научници присвајају све, од латинских споменика у приморју, старих српских православних храмова у Херцеговини, стећака, па до штокавице и ћирилице. Тако су Хрвати једини народ који „има“ три језика: штокавицу, чакавицу и кајкавицу; три писма: латиницу, глагољицу и ћирилицу.

У вези Твртка, све се изокреће и присваја, па тако и сам обред и мјесто његовог крунисања. Хрвати и Бошњаци се слажу око мјеста гдје је крунисан, то су по њима Миле код Високог. Међутим, не слажу се о вјерском обреду Твртковог крунисања. Хрвати тврде, да се Твртко крунисао по римокатоличком обреду, док Бошњаци тврде да је био вјеран цркви босанској и њеном епископу, диду цркве босанске, те да га је он крунисао.
Историјским изворима, против дневнополитичких лажи

Као што смо рекли на почетку текста, против отимачине треба се борити непобитним доказима, односно историјским изворима.

Краљ Стефан Твртко, послије свога крунисања круном Немањића, помиње у повељи Дубровчанима 1377. године, да је отишао у „српску земљу“ и „утврдио престо родитеља својих“ и тамо био „венчан од бога дарованим венцем краљевства прародитеља својих“.

Сам Твртко каже гдје је крунисан!

Неки су спремни да тврде, како Твртко Немањиће назива својим прародитељима и то само фигуративно, а не родитељима, што значи да он не сматра себе Србином. Ову бесмислицу оповргавају многе друге повеље српских владара и великаша, а међу њима су и повеље цара Душана.

Тако Силни, у својим повељама помиње родитеље и прародитеље „царства ми“. На крају, да Твртко себе не сматра Србином, у својој титули на прво мјесто ставио би Босну или Бошњане, а не Србље. То би исто било, као кад би Грци за Душана тврдили да је Грк, јер је на другом мјесту у својој титули стављао Грке, односно крунисан је у Скопљу за цара Срба и Грка.
Православно крунисање и Мавро Орбини

Православни карактер Твртковог крунисања, поред самог мјеста крунисања „српска земља“, или прецизније како доноси Мавро Орбини, манастир Милешева, открива увод Тврткове повеље Дубровчанима. Твртко повељу почиње похвалним словом владици Христу, по угледу на друге српске владаре. Дакле, обред крунисања како говори сама повеља краља Твртка био је православан, и никако другачије.

Што се тиче списа Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, у којем он указује на мјесту Твртковог крунисања, има оних који то сматрају нетачним, јер Орбини за Милешеву каже да је митрополија, а она то у вријеме краља Твртка по некима то није била. Међутим, у једној служби Светом Сави она се назива „славном митрополијом“.

Да којим случајем и немамо помен Милешеве као митрополије у вријеме Твртка, то не значи да Орбини лаже. Он једноставно спомиње Милешеву како је зна у вријеме када он живи и пише, а она је тад митрополија. Друго, у Милешеви су се чувале мошти Светога Саве, и тек када је Твртко загосподарио тим подручјима, крунише се за краља. Поставља се питање зашто није раније?
Миле умјесто Милешеве? Пирамида у Високом умјесто повеље?

Неки ипак мисле да се Твртко нешто раније крунисао у Милама само за краља Босне, али онда би требала постојати нека повеља која свједочи о томе, као ова коју ми цитирамо. Иначе, у средњем вијеку када долази нови владар на престо, или када се држава уздиже у владарском рангу, као што се Босна уздигла из ранга бановине у краљевину, владари својим штићеницима и пословним партнерима издају нове повеље, у којима им гарантују њихове повластице.

Такође, знатно послије Твртка, владар Хума, Стефан Вукчић Косача, када је загосподарио облашћу Милешеве крунише се титулом “херцег од Св. Саве“, а његов близак човјек био је милешевски митрополит Давид. Турци, да би умирили Србе и сломили им борбени дух, однијели су мошти Св. Саве 1594. и спалили на Врачару, „ал' не спали славе, нити помен Саве“.

Немогуће је да гробно мјесто Св. Саве није ништа значио Твртку приликом његовог крунисања, а Херцегу Стефану и Турцима јесте. Такође, Твртко је наследио престо својих прародитеља „господе српске, а Св. Сава је један од њих, и то најуваженији и поштованији.
Камо Тврткова улица у Бањој Луци?

Данас, када се у БиХ сви позивају на Твртка, мало њих се дубље интересује о њему. За једне Твртко је Србин, а то што скоро ништа не знају о њему не представља им проблем.

На Београдском Универзитету, студенти историје знају да не треба превише пажње да обрате на поглавље о средњовјековној босанској држави, професори то ријетко питају на испиту. Нема потребе да уче о тамо неким Босанцима, због којих су им деведесетих уведене санкције.

Студенти у Бањој Луци уче мало више о Твртку, таман толико да могу некога од колега из Сарајева или Мостара, да зезају преко интернет форума. Међутим, нико од њих није се осјетио позваним да покрене акцију изградње споменика краљу Твртку у Бањој Луци, или да бар нека од улица у градовима Републике Српке буде названа „улица краља Стефана Твртка I Котроманића.

Овај приговор аутор упућује поред осталима, и сам себи.
За крај: Твртко својестихно

За друге Твртко је пре свега био римокатолик, па потом краљ Хрвата у Босни, а на крају онај који се служио „хрватском ћирилицом“. Нема везе што данас ту „хрватску ћирилицу“ одваљују са својих јавних установа, анатемишу је на фудбалским стадионима и називају сарадником агресора. Битно је да је прошлост њихова.С

Трећи у Твртку виде свог најславнијег краља, доброг Бошњанина, чистокрвног Бошњака, освајача српских територија итд. О њему много пишу, читају, дижу му споменике. Нема везе што су давно престали да се служе писмом, којим је Твртко писао своје повеље.

'Ајде, опростиће им ваљда њихов краљ што му на споменику исписаше натпис на неком крсташком писму. Само питање је, да ли ће им опростити што заборавише своје поријекло, па га морају рекламирати преко спотова и пјесама популарних музичких жанрова.

Док они смишљају нове пјесмице и компонују нове мелодије, ја остајем вјеран стиховима краља Стефана Твртка I Котроманића:

„пријех благодат од господа бога
и сподобљен бих вјенца и части
и ксифтар царски родитеља својих
господе србске краљева и цара“.

10
Историја / Шта је то национализам?
« послато: новембар 29, 2013, 02:18:20 поподне »
Шта је то национализам?


Национализам, то је онај појам који је опречан појму интернационализма, појму кога би отпадници од Нације, рушиоци националног поноса и прошлости, презиратељи свога народа и аманета својих отаца и прадедова, хтели да наметну народима.

Национализам је не вештачко, већ реално и природно осећање припадања једној нацији као таквој, осећање које се осећа према своме народу и родној груди, а из кога произилази тежња служењу духовном, социјалном и политичком благу своје Нације кроз самопрегор и пожртвовање. Национализам је готовост на сагоревање за добро и срећу своје Отаџбине, оличење у спрези рођене земље и своје крвне сабраће помирене социјалном правдом и повезане заједничким пореклом и осећањем заједничке судбине.

Национализам, то је свест о судбинској повезаности са својом Отаџбином и Нацијом, свест о улози и задатку њиховом у историји човечанства, кроз служење њима, а за добро целог човечанства, чији је саставни део нација. Национализам је као такав, љубав према своме, а не мржња према туђем. Љубав према својој земљи и народу, његовим особинама, историји, традицији, карактерним цртама и брига за њихов опстанак и благостање, а не мржња, непоштовање и похлепа за туђим. Зато прави национализам није ни само патриотизам или само народољубље, нити пак шовинизам, ксенофобија или империјализам.

Национализам је узвишено осећање у себи самоме душе и духа свога народа, осећање своје атомске припадности њему и свест о том припадништву. Као такав, национализам се отеловљава у Нацији и Отаџбини.



11
Историја / Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата
« послато: септембар 11, 2013, 11:19:03 пре подне »
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и  НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много  старији од усташа.
Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким  кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав),  једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.

Мало ми је иронично како су "усташке" злочине Немци осетили на својој кожи много пре нас.

У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на  католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи  (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свију њих једне  посебно упамтили. Хрвате.




Kroatischer Reiter um 1620
im Heeresgeschichtlichen Museum in Wien, 2007



О дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.




ls "Waldgrab" hergerichteter Platz, an der Ostseite mit grabsteinartigem Gedenkstein für einen 1757 von Kroaten erschossenen Mann. Stein ohne Kreuz aber mit Einritzungen: West-Seite: oberes Drittel 11; mittleres Drittel in rechteckig umrandetem Feld die Inschrift:
NIC[olas] REIFF
VON CROAT [en]
ERSCHOSSEN
1757



"Diese Ansicht auf den Gedenkstein haben Sie aus Richtung Oberrieden. Direkt rechts daneben und dahinter ist das kleine Klärwerk.

Im Jahre 1637, also während des Dreissigjährigen Krieges, soll der in Kammerbach wohnende Weinhändler, welcher nach der Plünderung seines Anwesens (1636) dann als "besonderer Schulmeister" tätig war, die Einwohner vor den Kroaten gerettet haben.

Als die Kroaten 1637 erneut in Kammerbach einfielen, versteckten sich die noch lebenden Dorfbewohner und ihr Vieh im Wald. Nur der Schulmeister wurde gefangen genommen. Weil er das Versteck im Wald nicht verriet, wurde er an ein Pferd gebunden, durch das Riedbachtal geschleift wobei er starb."




Један од најчувенијих покоља, којег су Хрвати починили над Немцима се десио у Магдебургу 1631.

Катедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до другог светског рата  (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали)  било уклесано "Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!" што у  преводу значи "Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата".



Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце.  Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на  мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на  најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи  тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и  широм НДХ.


У Лондону је 1638 године изашла књижица "Жаловање над Немачком" у којој  описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу  осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали,  силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ  НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте  са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих  привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у  стомак.....






На жалост све се ово данас заборавило и кад западњацима причамо о злочинима Хрвата над Србима, пусто не могу да верују. А њихови преци су од истог тог дивљаштва страдали...

12
Историја / Љотић и Србија данас, сутра…
« послато: август 23, 2013, 07:07:41 поподне »
Занимљив текст

Љотић и Србија данас, сутра…



Предрасуде су деца лажи. Ако једна реч може описати српско схватање историје онда је то та реч. Врло лако узимамо ствари здраво за готово само зато што је нешто поновљено хиљаду пута. Од тога да је Принцип пуцао, поред Фердинанда, у трудну Софију која, је л’, то није била (појачана драматика), преко мартовских демонстрација `41. које су комунисти својатали, а нису, јел’, били организатори, до Сребренице за коју се Запад уби не би ли доказао стрељање преко 8000 људи које су Срби, је л’, изгледа закопали на Марсу.

Тако је и са Димитријем Љотићем. Овде не бих превише улазио нити у његову биографију нити у његову политику према Немцима пре рата. Пре свега треба обратити пажњу на његово виђење државе и на његова дела. А оно што се догодило, када се скине копрена пропаганде, арлаукања и шизофреније, јесте да је време поприлично дало за право Димитрији Мити Љотићу.

Љотић је , пре свега, био велики противник Англа као представника либералног капитализма и Совјетије као представника комунистичке револуције. Није подносио нити једне нити друге. За ове друге нам је потпуно јасно зашто, сличне смо преживели (хм, можда и данас живимо), а ове прве ваљда је сада свима, после двадесет година неолибералне западне демократије, пукло пред очима ко је и шта је Запад и његова плутократска цивилизација. Међутим, када се десио полом 2. Св.рата, за који је Љотић сматрао да нам апсолутно није требао и да се могао избећи, бар за неко време ( мало ли је), гледао је, као и Недић уосталом, да се спасе што се спасти може.

Знајући политику комуниста и да њих не интересује ослобођење само по себи, већ искључиво власт у таквој слободи и да за ту власт су спремни да учине било шта, имајући као и Недић претњу Немаца да ће се Србија даље распарчати и то са хрватским ножем под грлом, прихватио се колаборације. Окупатор је био јак, цела Европа је била под његовом чизмом и није било срамота, ради опстанка народа, савити грбину.

Интересанто је да данашњи ватрени поборници 27.марта, посебно левичари (комунисти) нимало немају разумевања за поступке Недића и Љотића, али да их човек пита за Милоша Обреновића биће пуна уста његове државничке мудрости типа – није се могло против такве силе сабљом, затим, оправдање клања Карађорђа за спас народа итд. Иако Турци за 100 година нису могли побити Срба ко’цем и сабљом колико Немци за десет дана, Милош је државник, а Недић и Љотић колаборационисти и издајници. Ах, неће бити. Нешто је ту друго у питању. Љотић је, пре свега, био њихов жестоки идеолошки противник – и представника западне демократије у Србији и комуниста и из тог разлога се њему не жели дати значај који је имао, не у спасавању српског народа, већ у великом смањењу његових жртава.

Оно што је мени код Љотића најинтересантније јесте његово виђење државе. Без сумње, то је монархија на челу са Краљем по вертикали Бог-Краљ-домаћин, где је Бог систем вредности који влада у тој држави, Краљ је Божији миропомазаник и врховни домаћин који брине о хармонији и домаћин као глава куће и породице као основне ћелије друштва. И то је у реду. Многи монархисти виде овакав начин државног уређења, али Љотић је јединствен по сталешком принципу друштвеног уређења (не мешати са фашизмом, јер постоје више него очигледне разлике). Дакле, он није априори против парламентаризма. Не, он је против страначког парламентаризма који гуши и дави све здраве народне снаге и који не представља никог до самога себе.

”Странке имају интерес да постану јаке и сваким даном све јаче и да што дуже владају, а то су интереси самостални и они обично иду у раскорак са интересима земље”. (Сабрана дела, књига прва, стр. 27)

”Највећа разлика између сталежа и странака је у томе да држава живи од сталежа, док странке живе од државе чак и када су у опозицији: „Јер, нема ни једне политичке странке која нема претензију да седи у влади. Па кад је воде и најпоштенији и најистакнутији људи, она се појављује као паразит кад седне горе. Сталежи нису паразити”. (исто, стр. 28)

Уместо странака, које би наравно забранио (Бог му души добро дао), он кандидује сталеже – пољопривреднике представља представник тог сталежа, трговце представник трговачког сталежа итд, итд. Као још једну од битнијих разлика између странака и сталежа он каже:

”Сталежи су природна творевина људског друштва, а странке то нису. Сталежи су чврста организација, иако сада њима нико не признаје право грађанства. Закони не познају сталеже. Иако сталежи нису предвиђени у закону, ипак, сталежи фактично постоје и без признања законског. А странку држава треба да прими, да је решава и када је призна – да она ипак не постоји.” (исто, стр. 32)

Наравно, он, такође, види поделу власти на управну (Влада) и судску, али то је за овај текст тренутно небитно, јер укидање странака у неком будућем српском систему је од кључне важности. Мање је битно које ће ресоре држати Влада, однос Владе и Скупштине итд.

Љотић је, даље, велики противник, као православни хришћанин, првенства материје над духом, па каже:

-повратком народа на његове органске и природне духовне основе, повратку духу јединства и мучеништва, кога се наш народ под утицајем нововековних идеја одрекао и ”ставио га на страну” за тренутак се успававши и заборавивши да не живи човек само од хлеба и воде, него и од благодати Духа Светога, јер, како сведочи Љотић ”ми смо се тог духа одрекли. Примили смо дух супротан. Потрчали смо за влашћу, чашћу и слашћу, а борбу јуначку, честиту, поштену, мученичку смо одбацили. Па се ваљамо у гњилости, трулежи и смраду. Па нас дави блато. Па смо изгубили стид, па се поносимо оним чега су се наши преци стидели.”(Сабрана дела, књига друга, стр. 13)

Нераскидива је веза промене система у држави и система вредности у њој. Уколико се прво деси без другога ”џаба се кречило”. Ако Србима и даље остане систем вредности ” у се, на се и пода се” онда је и најбољи систем државног уређења осуђен на пропаст. Срби се морају отргнути од некада атеистичког, данас људскоправашког погледа на свет и вратити својој Мајци, Српској Православној Цркви која од Светог Саве бди (мање или више успешно) над својим народом и које да није било одавно Срби не би били оно што, ипак, поред свих недаћа, јесу и дан данас, иако је тај пламичак све тањи, све тиши, он гори ( наравно и они који воде СПЦ ће морати доживети промене, јер то је conditio sine qua non за успешан духовни препород)

Кључно је питање како доћи до тога, односно, до велике промене, а то је питање на које сви избегавају да дају одговоре или дају погрешне. Ретке су политичке организације које би да мењају систем у Србији. Једна од њих су Двери. Али Двери би да то раде ”изнутра”. Дакле, изаћи на изборе, добити гласове, па систем рушити његовом игром. Не бива. Прво, како се такмичити са неким који унапред, пре него што утакмица и почне, води са 20:0? Друго, када утакмица почне ”судије” су увек некако пристрасне, па ”што важи за Јупитера, не важи и за вола”? Треће, који је то пример у свету показао да се тако може мењати један систем било који да је?

Исте грешке је правио и Љотић. Хтео је суштински да мења систем тако што је излазио на изборе. Не може се у друштву лопова и сецикеса остати поштен, не може се у лудници остати нормалан. За разлику од Љотића, Корнелије Кодреану (”румунски Љотић”) је схватио да олош само један језик препознаје, а то је и одговор како до промена – СИЛА. Додуше, Кодреану је због тога и убијен од стране румунског краља, али ја ни не тврдим да ће нас противници дочекати хлебом и сољу. Не, удариће свиме што поседују, али друге нам нема. Ко верује да ћа нам они у свом систему дозволити да исти мењамо или је глуп или наиван. Не желим више да будем нити глуп, још мање наиван, а ако је цена тога страдање, па…, нека тако буде.

Шта је потребно урадити као прве кораке? Свуда и на сваком месту, организовано дочекивати диктаторе и нападати их, што вербално, што уз помоћ сезонског поврћа и кокошијих производа, константно их провоцирајући. Насилни неоргански режим по својој природи не може без репресије – Текериш је недавно добар пример, али недовољан – уследиће хапшења, малтретирања и пребијања.

Тада ући у другу фазу, стрпљиво чекајући да се количина репресије намножи, а онда ударити конвенционалним средствима -за пребијеног саборца пребити начелника СУП-а где је дотични приведен – за ухапшеног саборца и противправно држање (продужења притвора унедоглед), а скоро су сва таква, киднаповати неког од олоша из, рецимо, НВО-шпијунског сектора и захтевати пуштање – за убијеног саборца узвратити истом мером. Доста је било приче, наклапања и губљења времена. Сила искључиво силу познаје и препознаје. Нисте хтели разговоре, договоре и преговоре, нисте хтели песму, слушајте олују. Дубоко сам уверен да другог пута нема и да из раља нелибералног шљама се не може извући тако што ће се том шљаму терцирати, но шљам се мора ударити, најјаче што се може…, па ко претекне.

“Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири.”

Свети Митрополит Филарет Московски


13
Историја / На трпези предака
« послато: август 03, 2013, 01:53:23 поподне »


Исхрана старих Словена Према Вавилову, постоји више центара порекла култивисаних биљака: Кина, Индија, Мала Азија, Средња Азија (одакле се на цео свет проширила винова лоза), Кавказ са културом пшенице, Предња Азија, Средоземље са богатством зачина и уља, Етиопија (одакле потиче и једна врста кафе), Средња и Јужна Америка, Мексико и Централна Америка, Јужна Америка (одакле нам је дошао кромпир у 19. веку), Аустралија и Евроазија.

Мезијска провинција обухвата већи део данашње Србије. На том подручју преовладавају шуме храста, сладуна и цера. У шумама расту клен, брекиња, крушка, глог, дивља ружа, панонски и црни грашак, по ободима шума ирис, понегде јоргован. У плавном подручју расту врба, топола и јова. У брдским крајевима преовладавају шуме букве са јавором и леском, а у планинама боровница и четинарска клека.

Поленова зрна добро опстају у тресету, у морским и језерским седиментима (Панонско море). Време настајања седимената (тресета, стена, кречњака...) је време живота биљака окамењених у њима. Тако се сазнало да из ранијег каменог доба потичу: Папавер (мак), Ламиум (дивља коприва) и бројне коровске врсте које се размножавају семеном. Из бронзаног доба су: Сапонариа, од које се справљао сурогат данашњег сапуна, Медицаго (луцерка), Еупхорбиа цyпариссиас (млечика).

У Римско доба, са подручја Кавказа, Словени су донели пшеницу, раж, неке врсте крушака, мушмуле и вишње. Од бројног рода тикава (Цуцурбита) у Европи од природе постоје 4 врсте, од којих су обична тиква и Сапонариа највише коришћене. Из дивљине Европе су припитомљени јечам (око 20 врста рода Хордеум), Авена сатива - овас и Хумулус лупулус - хмељ.

Род Брассица - купусњача је уведен у културу исхране вероватно још у камено доба. У неолиту су унете и гајене примитивне (тачније речено, сорте ближе дивљој, природној биљци, које би данас вероватно биле безукусне) сорте пшенице, сочиво, лан, ротква... У глацијалу су развијене хексаплоидне сорте пшенице, раж и овас. Археофите су унете у Европу још у праисторији, за разлику од неофита унетих тек у 17, 18. и 19. веку, у време великих открића.

Током леденог доба, шуме храстова, букава и јела опстале су у истом саставу у заклоњеним рефугијумима. Око 10.000 година пре нове ере повукао се лед а одлеђено земљиште населиле су пионирске врсте брезе и бора. Човек тог доба био је превасходно месојед. После брезе и бора, уследила је фаза леске, када су лета постала топла. Шуме храста, липе и јавора почињу да се шире уз водотокове. Човек почиње да се бави ратарством и постаје претежан биљојед. Последња фаза је фаза смрче и јове.

Бреза и бор се потискују кроз те фазе на сиромашнија земљишта. Шире се мочваре и у њима јове. Надиру букве у брдима уз јелу и граб. Брасениа је једна од ретких која није издржала нагле промене и изумрла је, а Пицеа - Панчићева оморика опстала је на малој површини рефугијума око планине Таре, где ју је у 19. веку открио Јосиф Панчић и евидентирао као посебну четинарску врсту.

Стари Словени добијали су од храста жир, који су пекли и млели у брашно и неку врсту кафе, заједно са буквицом. Кора храста улазила је у састав старословенске апотеке. Храстов бадњак је паљен Сварогу у част, а бадњак је представљао дух предака који чувају огњиште. Сварог је, као створитељ живота, повезиван и са орахом, леском, житом и виновом лозом.

Словени су касније научили да праве и хлеб са квасцем. Бог Радгост са две главе, држећи у руци зделу соли и хлеба, дочекује и брине о госту а другом главом гледа и брине о домаћину. Радгост је повезан и са културом грожђа.

Са истока је бибер стигао у Грчку, одакле се овај зачин брзо ширио Европом, па су га користили и Словени. Липа, која је давала медовачу, и сама пчела биле су посвећене богињи Лади. Уз њен култ везују се кантарион, купина и лан, биљке које леце ране. Бреза је била посвећена Велесу, богу жетве и стада. Орах је требало заобилазити. Веровало се да је повезан са демонима, што није далеко од научне истине о отровним ораховим танинима. Упркос томе, његов плод се обилато користио у исхрани, посебно зими.

Зими, поготову ноћу, владала је Морана и морила људе бригама. Чемпрес, смрча и орах су њени биљни атрибути. Бројни су обреди против дејства Моране који укључују бели лук, струк босиљка и разне амајлије. Овој богињи је припадао и глогов колац... Асоцира на потребну срчаност и прокрвљеност организма зими, при хладноћи и суженом избору витаминске исхране. Пред крај зиме, Словени и медитерански народи спаљивали су лутку која је персонификовала Моранину зиму и дозивали напредак, топлоту пролећа и благодет богиње Весне.

Заштитница пролећа и младости, која би оденула поља и шуме у зелену доламу, везивана је за птице, посебно ласте, кукавице и роде, и биљке: брезу, врбу, љубичицу и маслачак, који у рано пролеће може да се користи као витаминска салата. Бројни биљни мотиви красе сваки сачувани кип ове богиње словенског пантеона.

Најопеванији и најкоришћенији бог Балкана је Перун, господар облака, грома и буре. Симболизовали су га дивојарац и изумрло говече зубр. Пошто је везан за култ ватре и грома, био је и симбол але и огњеног петла и носио придев змајевит. Биљке које су Перунов знак су перуника (ирис), храст, жалфија, пшеница, коприва, јабука и чуваркућа. Славио се у време великих врућина и честих грмљавина.

У својој постојбини, Словени су гајили шљиву, углавном у брдско-планинским крајевима. Од тада је сачувана најквалитетнија сорта за сушење - пожегача. Покожица шљиве садржи најважније ретке материје у природи - „плаве танине“ и етарска уља.

Боб-Фаба вулгарис Л. је вероватно најстарије поврће које су Словени гајили. Трагови узгоја боба налазе се у Средњој Европи, још из бакарног доба. Био је традиционална биљка Балканског полуострва. Данас га има свуда осим у Океанији. Свеже махуне и млада зрна су биле цењено рано поврће, извор витамина Б и фосфора. Младо лишће се користило као пролећна салата. Значајна су и лековита својства боба. Цветови и махуне су сушени за чајеве за избацивање камена из бубрега и код упале мокраћних канала. Традиционална кувана јела од боба очувала су се дуго у манастирима. Сазрели боб је богат извор протеина, скроба и минерала.

Црни лук је познат од давнина, вероватно од бронзаног доба. Тада се користила врста лука љутика (козјак) маринирана у винском сирћету или свежа, као и данас сремуш (медвеђи лук).

Спремали су и целер са киселим јабукама и лешницима, преливали киселим млеком. Слачица (горушица), од које данас справљамо сенф, редовно је коришћена у Кини, Грчкој и на Балкану. Помиње се у Библији на више места.

Ким је главни зачин у земљама у којима се говори немачки. На северу Србије се од давнина знало за кисели купус, цвеклу и разна пецива; у колаче са јабукама додавано је семе кима, а његов корен у супе.

Клека је у митолошким причама тајанствена биљка. Коришћена је уз месо и купус. При кисељењу купуса, додавана је ради бољег мириса и као конзерванс. Од ракија траварица из тог доба потичу српска клековача, словачка боровичка, холандски геневер, белгијски пекует и словеначки брињевац.

Жалфија је коришћена као зачин уз свињетину, пачетину, џигерицу и кобасице јер помаже варење масне хране. Планински вресак (чубар) је један од најстаријих зачина, старији од популарнијег приморског чубра (морског вреска). Киселица (кисело зеље) је била додатак салатама и супама, уз млад крављи сир и кисело млеко.

Врста зелене салате била је поточарка (драгушац). Корен рена се од давнина користио као љута салата, са сирћетом или са јабуком, купусом, цвеклом, мрквом. Невен је радо додаван салатама, супама, омлетима и кајмаку.

Наши преци су, у својој биљкама богатој кухињи, имали и: коприве, зеље, дивље дуње, мушмуле, огрозд, боровнице (зими сушене или као сируп) шипак, слатко, мед, пудинг и вино од ружа, лан (ћетен, у време Турака),

Храна старих Словена је спремана за цело племе, у котлу, углавном као кувано јело од дивљачи или зими сувог меса, рибе или печурака са поврћем. Словени су добро познавали шумске печурке и посебно ценили благву и сунчаницу.

14
Историја / Старословенска традиција - Световид
« послато: јун 28, 2013, 04:40:23 поподне »
Старословенска традиција - Световид

Оно што је бог Перун значио за старе Русе и њихову новгородску и кијевску кнежевину, то је и Световид био за полапске Словене, најзападнија племена нашег рода која су се дуго борила против незаустављиве моћи хришћанске Франачке и Саксоније, a међу којима су и полапски Срби. Световид се као божанство готово нигде не појављује на просторима где су живели Источни Словени, али се зато помиње као заштитник неких далеких племена ка Германареху (племена која се граниче са Германима). Он им даје увиде и просветљење „по Праву“ (закону) и гледа на све четири стране зеленог царства Јав у коме племена живе. Иако има четири главе, једно лице припада врховном богу Сварогу створитељу, друго његовом сину Перуну разоритељу, треће оцу полапских Словена Дабогу Сварожићу и четврта је припадала богињи плодности Мокоши, мајци свих Сварожића. Верује се да његов ум надмашује све границе, тако да познаје прошлост и креира са својим племенима будућност. За Србе, како полапске тако и балканске, Световид је био њихов заштитник и вођа у крвавим ратовима против других племена.



Најсветије паганско светилиште Словена било је острво Рујан у Балтичком мору (нем. Rügen) за које се веровалу да представља задње парче земље пре преласка у небеско царство, златни Ириј, међу богове. Словенске душе су прелазиле на то острво и са богињом Зором, која седи на камену Алатиру, уговарале по Праву прелазак у Ириј. Иако је Рујан припадао полапским Словенима, Бодрићима, Лужичанима и Љутићима, светилиште на рту Аркона посећивали су чак руски и варјашки (викиншки) кнезови и ерлови. Највеће божанство у Аркони био је Световид, бог чији погледи свуда досежу и чије стреле помажу у ратовима. У светилишту је чуван бели коњ, кога је Световид јахао у биткама и његов огромни мач са сребрним балчаком и канијама. Хроничар Хелмолд наводи да је Световид толико велики бог да су остали богови попут полубожанства за њега и да на дан његове светковине долазе Словени из свих крајева да му се калањају и пронесу славу. Световид је свeткован у време жетве и тада се он призивао да подари отаџбини славу. Жрец (свештеник) износи колач, величине човека, преливен медом, сакрије се иза њега и упита народ да ли га види. Ако одговоре да га виде, жрец изрекне жељу да га до године не виде. Та жеља је значила да следећа жетва буде обилнија. Дански краљ Свен, који је био хришћанин, због даривања световидовог храма био је сурово убијен. Иако један од највећих богова паганске Европе икад, Световидов култ у Аркони и целом Полабљу доживљава стравичан крах када је дански краљ  Валдемар освоји острво Рујан 15. Јула 1168. године, баш оног дана када су пагани празновали Световида, а хришћани славили Светог Вида Корвејског. То је био последњи пагански храм у Европи и Валдемар је дошао како би покрстио или германизовао Словене. Он је спалио Световидов храм, опљачкао његову ризницу и срушио његов идол.



Сакс Граматик наводи да је краљ послао слуге, Есберна и Свена да разоре храм и да пазе како ће да оборе идола, да не би пригњечио неког и да не би рујани помислили да се Световид свети. Тај догађај описао је и историчар Книтлинг, детаљно описавши руинирање храма, гнев Рујанаца, који су сви били обријани попут Световидових лица, и појаву чудног црног духа који је побегао из светилишта у непознато. Тада је и рујански кнез Тетислав примио хришћанство. Када су калуђери из Корвеја продрли на Рујан Световид је замењен Светим Видом Корвејским (Св. Гије), па су тамошњи Словени то лако прихватили, али на свој начин. Сакс Граматик говори да су Светог Вита славили као бога, а не као светитеља и да су му дизали идоле попут оних паганских. Никада се није десило да се покрштени пагани поново враћају на стару веру, али поклоници Световида су тако нешто успели, у чему је много допринела сличност имена Светог Вида и паганског бога. Када је Световид коначно био срушен, започето је и нестајање балтичких Словена, тако да је последњи словенски становник Рујана била жена која је умрла 1756. године.

За полапске Србе Световид је био понајвише бог рата и жртвовања су била другачија, у складу са суровом средином у којој су живели, у сталним борбама са Германима. За време српског кнеза Дервана (7. век) пре победоносне битке на реци Сали (631/632 године), Световиду су жртвовани хришћани (Саксонци или Франци), а бели коњ је коришћен за предсказање исхода битке пре него што се она одигра. На пољу су се побадала копља, која је „Световидов“ накићен коњ морао да прескаче. Ако би коњ кренуо да прескаче десном ногом, исход битке би био повољан за род, а ако би кренуо левом, рат би требало одложити. Изгледа да је Дервану коњ прескочио копље десном ногом, те се после његове победе створила прва држава Словена позната као Самово царство, а дестак година касније за време српског кнеза Милидуха и франачка граница према истоку под именом „Limes Sorabicus“. Пошто су Срби бранили Световида, као и своју земљу, цар Отон у Магдебургу основао је школу за мисионаре, где се морао учити српски језик.


Лауритс Туксен – Рушење Световидове статуе у Аркони на челу са бискупом Абалоном

Веселин Чајкановић, један од наших највећих етнолога, своју тежишну тезу о српском врховном богу извео је из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако он и наводи да је врховни бог северних Срба био Свантовит (Световид) и у Лужици се и данас изводи пагански ритуал убијања петла (забијање кокота) као и код нас. Код паганских Срба на Балкану Световидов култ је био најјачи код Неретљана (Марјана), који су се такође дуго опирали хришћанству попут њихове браће из Полабља. Зато су их хришћани звали Пагани, а њихову земљу Паганија. На Световидовим киповима Неретљани су приказивали сва три древна света кроз које досеже његова свевидост, а то су Ириј (духовни свет), Јав (земаљски свет) и Нав (адски свет). Коњ и ноћни јахач, Домовој, представљао је духовни свет, Мокоша земаљски, а врховни бог паганских Срба, Дабог, који је за хришћане представљао самог ђавола, царство Нав. У једној руци држао је рог пун медовине (светог нектара) из кога су Срби пили пре него што се укрцају на сагене и крену у гусарење. У другој руци је држао мач и за стуб је био везан бели коњ, који симболизује часну победу, тако да су се до данас очувала веровања о ратнику на белом коњу као таквом симболу. Његово свето дрво је Јасен, а цвет Божур.



Срби нису имали ризнице, али су зато испред овог идола полагали непријатељске заставе, гусле, амајлије од различитог материјала и опрему за белог коња, као и код Рујана. Оно што је карактеристично за јужне Србе јесте Световидова култна маска, а за северне Србе велики мач. Места где су се започињале светковине називала су се Требишта, а обред ја започињан колом које предводе Русалке. Затим су прескакали ватру и пролазили кроз цветне венце. Музика је трајала цео дан па су жене падале у транс и тај обичај падалица се и данас обавља за Видовдан у неким местима источне и јужне Србије. Тада се и износи све рухо на поље да се види на ветру, и свако семе које је остало непосејано на сунцу. Сунце је требало да га огреје, па да никне до следеће зиме. Срби се никада нису молили Световиду, већ су узносили његову славу и њему уз гусле певали, јер он је био светлост кроз коју се види свет. Да су Срби из Далмације били велики поштоваоци Световида говори и то да се после потписивања мира са млетачким дуждом 829. године, које је укључивало и крштење њиховог морстика (кнеза, судије), крше примирје и враћају се паганству и Световиду пљачкајући млетачке трговце по Јадрану. Српски морстик Дружак победио је 839. млетачку флоту и следеће године напао Венецију. Разлог да цар Василије I коначно покрсти пагане 873. године био је отмица папиних изасланика који су се враћали из Цариграда. Дошавши са великом флотом, попут данског краља на Рујан, Василије Македонац је навео покрштавање Срба као један од главних услова за мир. Том приликом је порушио све храмове осим оног посвећеном Световиду, како не би изазвао гнев пагана, јер ипак су они и даље владали Јадраном. Тај храм је „прочистио“ и посветио Светом Виду, кога данас празнују махом католици јадранског приморја. Сличност у имену Србима није мењало скоро ништа у обичајима, а Византинцима је значило мир на западним границама, тако да се Видовдан као празник лакше одржао у свести народа за разлику од многих других култова; култ Мокоше (Св. Петка), култ Дабога (Св. Сава) и култ Перуна (Св. Илија).

Занимљиво је да је најзначајнији сачувани пагански кумир управо „Световидов стуб“ пронађен у реци Збручи (Украјина) 1848. године и који датира из IX века. Пронашао га је инжињер Корвин недалеко од Миодоборског брда, на коме је некада било паганско светилиште. Данас се налази у музеју у Кракову. Срби нису сачували, нити су пронашли кумир, али зато на иницијативу књижевника Драгана Јовановића, уредника „Нина“, 25. јуна 2011. године у селу Мокра код Беле Паланке подигнут је један посвећен старом богу Световиду. У питању је кумир од храстовине, рад дуборесца Златка Ракића, који је постављен на место од давнина звано Равниште. Овај кумир је подигнут како Срби не би заборавили духовне корене утемељене у њихов идентитет и због отварања Видове академије која се бави истраживањем паганске материјалне и духовне културе.


15
Историја / Бомбардовање Новог Сада 1849.
« послато: мај 27, 2013, 11:22:08 поподне »
У току револуције 1848/49. године, авет рата надвила се над Новим Садом и Шајкашком. Након брзоплете одлуке бана Јелачића да се  Нови Сад ослободи, 12, јуна 1849. године мађарске трупе са Петроварадинске тврђаве отвориле су артиљеријску паљбу по граду.

Из сећања
Михаила Полита Десанчића


Банова и српска војска, чим су ушли у Нови Сад, заузеле су позицију према такозваном „брукшанцу" с ове стране Дунава преко пута од Варадина. Бан Јелачић и Ђорђе Стратимировић са официрима отсели су у пространој и лепој кући Хаџића-Светића. Стратимировић је Хаџићевима био неки род. Рекао је Хаџићки: „Приправљајте ручак! Чим наше батерије стану пуцати, Варадин ће се својевољно предати". Хаџићка је са својим куварицама, приправила велик ручак. Али чим су батерије почеле пуцати, на „брукшанц", мађарски топови и са „брукшанца", и са Варадина, отворе страшну ватру на Нови Сад. У подне, Нови Сад је већ почео горети. Српски лешеви лежали су по улицама. Стратимировић се на коњу једва спасао кроз једну улицу, где су са кућа падале запаљене греде. Са својим добрим коњем, морао је прескакати те запаљене греде. До предвече, Нови Сад је био сатрт у млево. Банова и српска војска хитно су,се повлачиле из Новог Сада. Несрпско становништво Новог Сада било је у „брукшанцу" и у Варадину. Српско пак становништво бегало је на темерински друм према Јарку, У бекству није становништво ништа могло понети. Ноћу су се многи враћали у варош да из својих кућа спасу по нешто. Највећи део Новосађана изгинули су. Тога дана била је ужасна врућина, а ноћу се спусти киша бујица, те се они, који нису имали добра одела, готово сви разболеше. Хаџић-Светић са женом и децом, мој старији брат Пера са пословођом Шутићем и са његовом старом мајком, спасу се те преко Ковиља и Сремских Карловаца оду у Земун. За Нови Сад је то била страшна катастрофа. Од тада се Нови Сад никад више није опоравио. Старога, српског, богатог Новог Са-да, иије више било. После буне се у њега насељавали несрпски елементи. Још десетинама година, Нови Сад је гледао да одржи своју српску већину. Али мало по мало је Нови Сад губио своју српску већину, док је после државног поравнања од године 1867. није сасвим изгубио.

Иван Кркљуш је у свом знаменитом делу „Ритска земља, шајкашка триологија“ дао овај потресан и веран приказ Шајкашке након завршетка рата :

„То је та ритска земља у којој се, више но игде, гинуло за Војводину Србију и у којој и дан данас труле лешине.
То је та спаљена и порушена земља у којој нема оџака да рода гнездо савије, у којој нема петла да пробуди оно мало замрлог живота и у којој су опустела и села и њиве и ритови.
То је та ритска земља из које су побегли и људи и животиње, a на место њих се населили глодари, лешинари и грабљивице, за које ће још дуго бити гозбе у изобиљу.
То је та опустела земља на којој се више не чује песма, у којој се више не меси бели хлеб који пред зору, још издалека, мирише јачи и лепши од мириса изгореле сламе и кукурузовине.
То су ти ритови у којима више нема крда волова огромних рогова, из којих се више не чује мукање крава, из чијег густиша не допире цвркут птица, већ ноћу, злослутни крик булина, које се не оглашавају као ловци, већ као весници несреће која је присутна тако недвосмислено и тако трајно и која за вечита времена говори да је стигло оно последње и судње доба..."


Бомбардовање Новог Сада 12. јуна 1849. године, када је топовима са Петроварадинске тврђаве, потпуно уништен готово цео град, представља увод у завршни чин војних операција вођених током 1848/49 године. У овом ратном сукобу налазиле су се, с једне стране мађарске побуњеничке трупе Лајоша Кошута (отуда назив "Мађарска буна"), а са друге стране царске трупе којима је командовао Јосип Јелачић и српски одреди под командом Ђорђа Стратимировића.

Дана 7. јуна, трупе генерала Пала Киша, заповедника тврђаве, претрпеле су велики пораз код Каћа, од снага бана Јелачића. Јелачић је проценио да су у том тренутку створени идеални услови за заузимање Новог Сада, Мостобрана и саме Тврђаве, те је, заједно са Стратимировићевим снагама, започео заузимање Града и стратегијско распоређивање трупа са намером да заузме Мостобран и Тврђаву. Напад на Мостобран започет је 12. јуна у 0,00 сати, а већ у освит зоре, топовима са Тврђаве, по наређењу генерала Пала Киша, започело је бесомучно бомбардовање Новог Сада. За неколико сати уништено је све оно што је стварано век и по. Иако се војска брзо повукла из града, јер је било јасно да од очекиване брзе победе нема ништа, мађарска посада није престајала да разара град и бомбардовање је трајало све до раног поподнева, наредног, 13. јуна. Несрпско становништво се склонило у Мостобран, док су Срби, или изгинули од бомби, или су морали побећи.



Уништено је готово све оно што ми данас називамо Старим градским језгром, али и значајан део Алмашког краја. Од 2808 кућа, тек око 800 је било у каквом-таквом стању да се у њима могло презимити. По броју жртава бомбардовање Града је до тада била највећа трагедија (број страдалих је приближно исти као и број страдалих у Рацији јануара 1942 - око 13.000). По свему осталом, бомбардовање 1849. спада у прворазредне националне катастрофе, до тада готово недоживљене. Поред породичних кућа, порушене су или оштећене и све цркве у граду (осим Гркокатоличке јер је заповедник тврђаве био унијата, па ју је поштедео). Уништене су све школе, међу њима и Српска православна велика гимназија, а до темеља је сравњен Владичански двор. Страдале су црквена и гимназијска архива, такође и општинска, а уништене су и архиве осталих конфесија. Бомбардовање је, међутим, било пре свега катастрофа за Србе, јер је Нови Сад одувек сматран српским племићким градом и велики број угледних српских породица поседовао је за оно време велике и вредне библиотеке, са старим и ретким књигама. Све је то уништено бомбама са Тврђаве. Наравно, уништени су и драгоцени лични предмети, па и породичне архиве, преписке и друго.

Отклањање последица бомбардовања трајало је у Новом Саду деценијама: последњи трагови су уклоњени тек крајем XIX и почетком XX века.

Странице: [1] 2 3 4