Прикажи поруке

Овај одељак вам дозвољава да видите све поруке овог члана. Имајте на уму да можете да видите само поруке из оних области којима имате приступ.


Теме - Drakon

Странице: [1]
1
Домаћа Сцена / Репрезентација
« послато: мај 27, 2012, 08:41:16 поподне »
SPANIEN - SERBIEN AFG Arena St.Gallen

2
Историја / СРПСКИ ВЛАДАРИ
« послато: јануар 03, 2012, 04:25:57 поподне »
                      СРПСКИ ВЛАДАРИСрпски владари - ЧУВАРИ КОПЉА СВ. ГЕОРГИЈА Првобитна држава Срба, такозвана Рашка, била је у сливовима река Лима, горње Дрине са Пивом и Таром, долином Ибра и горњим током Западне Мораве са главним градом Расом, одакле и назив Рашка. Први српски жупани који су довели Србе на Балкан нису познати по имену. После тог времена знамо прве од српских жупана, само по имену како нам је оставио византијски цар-историчар Константин VII Порфирогенит (913-959). То су жупани: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.Кнез ВластимирВластимир (IX в. - 860)

је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века.
Печат Кнеза Стројимира ВластимировићаМутимир (860-890)

је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је "Крштење Србије" 879. године. Сва српска племена била су обједињена у "новој хришћанској вери", чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.
Српски владари - ЧУВАРИ КОПЉА СВ. ГЕОРГИЈАПрвослав (Прибислав) (891-892)

- он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.
Печат Кнеза Петра ГојниковићаПетар (Гојниковић) (892-917)

- у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића.
Српски владари - ЧУВАРИ КОПЉА СВ. ГЕОРГИЈАПавле Брановић (917-920)

владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао Византиjи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића, сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.
Српски владари - ЧУВАРИ КОПЉА СВ. ГЕОРГИЈАЗахарије Првослављевић (920-924)

је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те "сетивши се доброчинстава ромејског цара", прешао је на страну Византије.
Кнез Часлав КлонимировићЧаслав Клонимировић (927/8-950)

је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић, који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.

3
Историја / Разни текстови
« послато: децембар 30, 2011, 11:04:42 пре подне »

4
Историја / НЕ ЗАБОРАВИ НИКАД!
« послато: децембар 29, 2011, 09:09:50 поподне »
Jasenovac 1

Jasenovac 2

Jasenovac 3

Jasenovac 4

Jasenovac 5

Jasenovac 6

5
Историја / Равногорски Покрет
« послато: децембар 29, 2011, 08:55:17 поподне »
Ravnogorska citanka-serija o cetnicima (prva epizoda)

Ravnogorska citanka-serija o cetnicima (druga epizoda)

Ravnogorska čitanka-serija o četnicima (treća epizoda)

RAVNOGORSKA CITANKA - 4. epizoda RAT INTENDANTURA

RAVNOGORSKA CITANKA - 5. epizoda IZVESTIO SAM KAKO JE BILO

RAVNOGORSKA CITANKA - 6. epizoda PROKLETA LAZ NA KARTI SRBIJE

RAVNOGORSKA CITANKA - 7. epizoda PROSTO IME (Embedding disabled, limit reached)
RAVNOGORSKA CITANKA - 8. epizoda IZDANA SRBIJA (Embedding disabled, limit reached)
 ludi: trubac:

6
Историја / Светородна династија Немањића
« послато: децембар 25, 2011, 05:28:13 поподне »
Стефан Немања

  Немања – Родоначелник владарске лозе Немањића, велики жупан Рашке, који је убрзао процес феудализације друштва и учврстио систем вазалских односа међу племством, ујединитељ и творац независне српске државе. Живот је окончао као монах Симеон у манастиру Хиландар, једној од бројних задужбина које је подигао за живота.
 
 Стефан Немања је рођен 1113. године, за време прогонства његовог оца Завиде (у време грађанског рата 1106-1120) у Рибници на Морачи, Зета, данас у Црној Гори. Отац му се звао Завида и био је у сродству са рашком династијом Вукановића, потомак је великог жупана Вукана. Рођен у очевом прогонству, Немања је прво крштен по католичком обреду, будући да у прогонству не беше других свештеника, а потом миропомазан по православном обреду по повратку породице из прогонства у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Расу код Новог Пазара. Имао је три старија брата: Тихомира, Страцимира и Мирослава. Тихомир је постао велики жупан 1165. године, а остала браћа удеони кнезови. Немања је на управу добио крајеве око Дубочице и река Расине, Топлице, Ибра и Пусте реке.
 
 Прво писано сведочанство српске ћириличне ортографије, Мирослављево јеванђеље, апракос (избор из свих јеванђеља са прописаним редом литургијских читања), писан je око 1185. године за Немањиног брата Мирослава. Византијски цар Манојло Комнин, (1143-1180) који је најстаријег Тихомира поставио за великог жупана Рашке, после смене великог жупана Десе, позива Немању у Ниш и даје му титулу "царски син" и земљу око Дубочице (Лесковац) и река Расине, Топлице, Ибра и Пусте реке и тиме га готово изједначује са најстаријим братом. Истовремено, Немања подиже цркве у Топлици, манастир Светог Николе и цркву Свете Богородице на ушћу реке Косанице. Браћа му оспоравају право да самостално дела у својим области, што прераста у сукоб. На скупу великог жупана Тихомира и удеоних кнежева браћа хапсе Немању зато што се супротставља примату великог жупана. Немању су потом заточили у пећину крај Раса, но његова га војска ослободађа.  Немања постаје владар Рашке вероватно 1166. године, после одсудне битке на Косову, у којој његов противник и старији брат, Велики жупан Тихомир, губи и власт и главу; код Пантина се утапа у Ситници, док Страцимиру и Мирославу остају на управу њихове удеоне кнежевине.
 
 У покушају да се ослободи византијске управе Немања уз подршку Угарске и Млетачке у сукобу са Манојлом Комнином губи битку и прихвата вазални однос према Византији. Као византијски вазал учествује у бици код Мириокефалона (1176). Ово савезништво ће трајати све до смрти Манојла Комнина.
Стефан Немања је као владар имао је бројне сукобе али и склапао многе савезе са Византијом, Угарском, Немачком, Рагузом - данас Дубровник (1186), Млетачком, Бугарима што је омогућило знатно проширење територије рашке државе. После смрти Манојла Комнина, чија је држава обухватала и Угарску и суседне српске државе, Византија је запала у дуготрајну кризу. Велики жупан Стефан Немања користи слабости и тешкоће Византије да прошири власт до Јужне и Велике Мораве, на територију данашњег Косова, равницу око Скадарског језера и приморске градове од Котора до Скадра. Под управом Немањине браће и синова нашле су се и територије некадашњих кнежевина Захумља (без Корчуле), и Травуније, Неретвљанска Крајина, Зета, Хвосно (Метохија без Призрена), област између Дрине и Велике Мораве и средњи и горњи ток Дрине, тако да је српска држава обухватила простор између река Неретве и Јужне Мораве, приближно од планине Рудника до обале Јадранског мора.
 
  Док му је престоница још у Расу Стефан Немања, сада велики жупан, осваја Ниш 1183. године, продирући дубоко у византијску територију, до Софије. Добро познајући стратешки значај Ниша (у коме је рођен цар Константин) он планира да престоницу државе пресели у "најпознатији од својих градова". Ипак, 1190. године Ниш је поново византијски град, иако је Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава чије је државне интересе пратила црквена политика, у Нишу као у јаком црквеном средишту, за кратког столовања обновио неке цркве а неке саградио.
 
 Он је први српски владар који је једном немачком владару понудио војно и политичко савезништво - при сусрету са царем Фридрихом Барбаросом у јулу 1189. године у Нишу. Када се Византија ослободила притиска крсташа, у новим сукобима Немања је приморан да врати освојене земље око Ниша и даље на исток. Пошто је претрпео пораз у бици на Морави 1190, закључен је мир у коме Византија није имала снаге да наметне битне територијалне промене. Стефан Немања добија од Византије признање српског државног суверенитета а његов син Стефан (будући првовенчани краљ Србије) византијску принцезу Евдокију, нећаку византијског цара Исака II Анђела за жену.
 
  државном сабору 1196. Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана Првовенчаног, коме ме је дао Рашку на управу. Старијем сину Вукану оставља Зету, Требиње, Топлицу и Метохију. Замонашио се у Студеници и примио име Симеон, као и његова жена Ана, потоња монахиња Анастасија. Преминуо је на Светој Гори (1200), у манастиру Хиландар који је подигао са најмлађим сином Растком, у монаштву нареченим Савом.
 
 Ктитор је манастира Студеница, Кончул, Бистрица Ђурђеви ступови (1170-1171) код Раса, цркве Светог Николе и Светог Великомученика Пантелејмона у Нишу, св. Богородице у Топилу. Подизао је манастире у земљи, али је и слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, св. Николе у Барију, манастиру св. Богородице Евергетике у Цариграду.
 
 Заједно са сином св. Савом оживео је запустели манастир Хиландар на Светој Гори 1198. Према предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски Сабор канонизовао за светитеља, свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти точиле миро. У дворишту Хиландара и сада рађа лоза, коју је посадио Свети Симеон, чији плодови по предању имају чудотворна, исцелитељска својства. Његове мошти је 1207. године св. Сава пренео у његову задужбину, Царску лавру манастира Студеница.

7
Историја / Нови Сад
« послато: децембар 25, 2011, 03:07:05 поподне »

8
Историја / Документарци о српској историји
« послато: децембар 25, 2011, 02:31:24 поподне »
Ево српске историје за оне које мрзи да читају deda: ... kolce:

 
Долазак Срба 1/3 део

 
Долазак Срба 2/3 део

 
Долазак Срба 3/3 део
                 

9
Историја / Војводство Србија
« послато: децембар 25, 2011, 12:14:31 поподне »
 Током историје, територијом данашње А.П. Војводине су управљале многе државе: Дакија, Римско царство, Држава Гота, Хунско царство, Краљевство Гепида, Краљевство Острогота, Краљевство Ломбарда, Византија, Аварски каганат, Франачко краљевство, Панонска Кнежевина, Велика Моравска, Бугарско царство, Македонско царство, Краљевина Угарска, Турско царство, Хабсбуршка Монархија (Аустријско царство, Аустро-Угарска).
 
Од 1918. године, територија данашње А.П. Војводине је у саставу Краљевине Србије, а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
 
Име
 
Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: војводовина и војводство. У пољском језику се данас такође користи назив wојеwодзтwо као ознака за покрајину.
 
Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848-1849) и Војводство Србија (1849-1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив "Војводина".
 
Што се тиче три географска и историјска региона који чине данашњу Војводину, Банат је добио име по владарској титули "бан", односно по историјској покрајини названој Тамишки Банат, Бачка је добила име по граду Бачу, а Срем по античком граду Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).
 
Антички народи
 
Прва праисторијска насеља на територији Војводине су се појавила пре око 50.000 година. Индоевропски народи населили су територију данашње Војводине у три миграциона таласа који се датирају у 4200., 3300. и 2800. годину пре нове ере.
 
Пре римског освајања у првом веку пре нове ере, територију данашње Војводине су насељавали индо-европски народи илирског (Панонци, Амантини, Бреуци), трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Скордисци, Боји, Ерависци) порекла.
 
Илирски народи су живели у Срему и Бачкој, а трачки народи у Банату. Од трећег века пре нове ере, на подручје данашње Војводине се насељавају Келти, који ратују против Дачана. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве.
 
По илирским Панонцима названа је каснија римска провинција Панонија, а по трачким Дачанима провинција Дакија.
 
Римска управа
 
 
Римљани су овладали делом територије данашње Војводине (Сремом) у првом веку пре нове ере, док су Банат заузели у 2. веку, после победе над Дачанима. Срем је припао римској провинцији Панонији, а Банат провинцији Дакији. Бачка се није налазила у саставу Римског царства, а у њој је од 1. века становао сарматски (ирански) народ познат као Јазиги.
 
Шесте године после Христа, илирска племена са овог подручја су подигла велики устанак против римске власти. Вође овог устанка били су Батон и Пинес. Борба је трајала три године и Илири су на крају савладани.
 
Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је био веома важан римски град. Био је то економски центар римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његовој околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249-251), Аурелијан (270-275), Проб (276-282), Максимилијан Херкулије (285-310), Констанције ИИ (337-361) и Грацијан (367-383). Ови цареви су највероватније по пореклу били романизовани Илири.
 
Од 103. године, Срем је део нове римске провинције назване Доња Панонија, а од 296. године део провинције Панонија Секунда (Панонија Друга). Панонија Секунда је била део већих римских административних јединица познатих као Панонска дијецеза и Префектура Илирик, а свим овим територијама управљало се из Сирмијума.
 
Поред Сирмијума (Сирмиум), у Срему су постојали и други римски градови, као: Таурунум (Земун), Бургенае (Нови Бановци), Риттиум (Сурдук), Ацуминцум (Стари Сланкамен), Ад Херцулае (Чортановци), Цусум (Петроварадин), Малата (Баноштор), Бонониа (Баноштор или Беочин), Бассиана (Доњи Петровци), Граио (Сремска Рача), итд. На подручју Бачке налазио се римски Онагринум (Бегеч).
 
Сеобе народа
 
У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерују Римљане са територије Баната и насељавају се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани. Око 370. године, Готи су покорили Јазиге, којима се касније, у време хунског освајања, губи сваки траг.
 
Пошто су 375. године упали у Европу, Хуни освајају готску државу и заузимају Банат, стављајући под своју власт племена Гота и Сармата. Спасавајући се пред Хунима, један део Гота, до тада насељених по северном Банату, пробио се преко Дунава и населио у Тракији. На преласку из 4. у 5. век, Готи контролишу Сирмијум, који се 426. године поново нашао у рукама Источног римског царства (Византије). У једном од својих похода, Хуни уништавају и спаљују Сирмијум 446. године.
 
После смрти хунског вође Атиле, антихунска коалиција германских народа предвођена Гепидима и њиховим краљем Ардорихом, у одлучујућој бици на реци Недао у јужном Банату срушила је моћ хунске државе. Преживели хунски ратници нашли су тада спас у бекству према обалама Црног мора. После победе над Хунима, Гепиди на овом подручју успостављају своју државу која је у почетку обухватала Банат и Трансилванију, а касније такође Бачку и Срем. После пропасти Хуна, Сирмијум и Срем су поново под влашћу Византије, али касније прелазе у руке Источних Гота и Гепида. За време византијске управе, на територији Срема је постојала византијска покрајина Панонија, чији је административни центар био Сирмијум. Под гепидским краљевима Тхраустилом и Кунимундом, Сирмијум је био средиште гепидске државе, а краљ Кунимунд је у њему ковао златнике.
 
557. године, у Панонској низији се појављују Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде. Пошто су Лангобарди напустили своју земљу и отишли у Италију, Авари заузимају и територије које су до тада држали Лангобарди. После пораза Гепида, Сирмијум поново контролишу Византинци, али га освајају Авари 582. године. Следеће, 583. године, у Сирмијуму избија пожар који уништава град. После тога, на подручју Срема помиње се бугарски поглавар Кувер, који је владао Сремом као аварски вазал у 7. веку, док се у 8. веку помиње аварски племић Бута-ул, који влада Банатом и Бачком. 796. године, Франци наносе коначан пораз Аварима, када је Пипин, син франачког владара Карла Великог, продро до аварске престонице на Тиси и успео да савлада отпор Авара и заплени непроцењиво аварско благо, које су они довлачили са својих пљачкашких похода.
 
Словени
 
 
Словени на подручју данашње Војводине у 6. веку
 
Словенска племена су населила територију данашње Војводине током 6. и 7. века, пре преласка Дунава и Саве и насељавања на Балканско полуострво. Преци ових Словена првобитно су живели негде између Хуна и Гепида, а после пада гепидске државе, кренули су са Аварима према западу и југу. Први Словени на овом подручју помагали су Аварима у борби током освајања Сирмијума.
 
Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју преци данашњих Срба, који су, користећи слабост Византије, до 8. века постепено населили Балканско полуострво. На подручју данашње Војводине живела су Словенска племена Бодрићи (Бодричи), Северани, Браничевци и Тимочани. У Топографији Угарске (Топограпхиа Магни регни Хунгарие) из 1750. године каже се да су Бодрићи по мишљењу неких названи касније Срби (Сербулијани, Сербли и Серблии). Српски историчар Константин Николајевић их сматра српским племеном и наводи да су још 552. године Србљи-Бодрице и Словенци опустошили Илирик уговоривши са Гепидима слободан пролаз кроз њихову земљу и превоз преко Дунава.
 
У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашње Војводине биле су Бугарско царство, Велика Моравска и Људевитова Панонска Кнежевина. За време бугарске управе (9. век), бугарски војвода Салан је владао на територији Бачке, а седиште његовог војводства је био град Тител. Други бугарски војвода, који је владао Банатом, звао се Глад. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.
 
           
 
Саланово војводство у деветом веку
 
У једанаестом веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал македонског (бугарског) цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти. За време византијске управе на територији Срема је постојала византијска покрајина названа Тема Сирмијум.
 
Угарска управа
 
Краљевина Угарска осваја подручје данашње Војводине између десетог и дванаестог века. Бачка се налази под угарском влашћу од десетог века, после угарске победе над војводом Саланом, док се у Банату и Срему смењују угарска, бугарска и византијска власт. У Банату се угарска власт устаљује у једанаестом веку, после пораза војводе Ахтума, а у Срему у дванаестом веку, када га Угарска осваја од Византије.
 
Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.
 
У 11. веку у Бачкој се помиње Србин Радован, који се истакао у току династичких борби у угарској владарској породици Арпад. Први познати жупан Бачке жупаније, забележен 1074. године, имао је словенско име Вид. У дванаестом веку, у току борби између Коломана и Алмоша помињу се српски великаши Урош, Вукан и Павле, који су били уз Алмоша. Утицај Срба у угарској био је велик и за време угарског краља Гејзе ИИ (1141-1161). Пре Гејзиног пунолетства, угарском краљевином је стварно управљао краљев ујак Белош, син српског великог жупана Уроша И и брат Јелене, краљеве мајке. Белош је основао у Срему и један манастир код данашњег Баноштора. О значају српског становништва са ових простора говори и чињеница да је други архиепископ самосталне српске цркве, после Светог Саве, био Арсеније И Сремац, рођен у селу Дабар у Срему, поред града Сланкамена.
 
У тринаестом веку, на подручју данашње Војводине налазиле су се следеће угарске жупаније: сремска и вуковска (у Срему), бачка и бодрошка (у Бачкој), као и ковинска, крашовска, тамишка и чанадска (у Банату).
 
Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала делове данашње Централне Србије (Мачву, Браничево, Кучево, Подриње, итд), део данашње Војводине (северна Мачва) и део данашње Босне и Херцеговине (Усора и Соли). Драгутинове резиденције су се налазиле у градовима Дебрцу (у Мачви, између Београда и Шапца) и Београду. У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем, односно Мачву. Горњим Сремом је владао други локални владар, Угрин Чак, чије су се резиденције налазиле у градовима Илоку и Пожеги. Поред Горњег Срема, Угрин Чак је такође владао Славонијом, делом Бачке и делом Баната. Услед колапса централне власти у Угарској у ово доба, Стефан Драгутин и Угрин Чак су били фактички независни владари. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав ИИ (1316-1325). Владислава ИИ је поразио краљ Србије Стефан Дечански 1324. године, и после тога подручје његове Сремске краљевине постаје предмет спорења између Србије и Угарске. Угрин Чак је умро 1311. године, а територије којима је владао после његове смрти долазе под управу угарског краља.
 
Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине.
 
У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашње Војводине (и панонског дела Београда) били су у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У поседу Стефана Лазаревића била су следећа места: Земун, Сланкамен (данас Стари Сланкамен), Купиник (данас Купиново), Митровица (данас Сремска Митровица), Бечеј (данас Нови Бечеј), Велики Бечкерек (данас Зрењанин) и Апатин. Ова места су такође била у поседу Ђурђа Бранковића, који је, поред наведених градова, у поседу имао и следећа места: Стари Бечеј (данас Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер, Петрово Село (данас Бачко Петрово Село), Арач, Вршац, итд.
 
После отоманског освајања Србије (1459. године), српски деспоти су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали угарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему, а остала важна места у њиховом поседу су укључивала Сланкамен, Беркасово, Бечкерек, итд. Имена српских деспота у Срему су следећа: Вук Гргуревић (1471-1485), Ђорђе Бранковић (1486-1496), Јован Бранковић (1496-1502), Иваниш Берислав (1504-1514) и Стеван Берислав (1520-1535). Последњи титуларни деспоти Србије, Радич Божић (1527-152 и Павле Бакић (1537) нису владали на територији данашње Војводине, већ су имали поседе на територији данашње Румуније и Мађарске. Према народној традицији, (незванични) српски деспот био је и Стефан Штиљановић (1537-1540), чија се резиденција налазила у граду Моровићу у Срему. Чињеница да су деспоти Србије владали простором данашње Војводине, као и присуство већинског српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашње Војводине помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).
 
Цар Јован Ненад и Радослав Челник
 
 
Српско царство Јована Ненада
 
Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Отоманско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица.
 
На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: "Твоја је мисао победила" (ово се тумачи као мисао српске самосталности у данашњој Војводини у односу на Угарску/Мађарску). После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.
 
После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Отоманско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као отомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на хабсбуршку територију, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.
 
Отоманска управа
 
После Мохачке битке (1526. године) и пада Баната (1552. године), целокупна територија данашње Војводине, која је до тада била под угарском управом, потпада под отоманску власт. Срем је под директном отоманском управом од 1526. године (укључујући и период вазалног Сремског војводства од 1527. до 1530. године), док се Бачка налази под директном отоманском управом од 1541-1545. године, а Банат од 1552-1556. године.
 
Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.
 
Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. Северне делове региона (околину Суботице) настањивали су Буњевци, који су се, после Мохачке битке, у неколико фаза настањивали на овом подручју. Неки исламизовани Срби били су, током отоманске управе, и на високим административним положајима, као на пример бег Малковић, који је био први отомански управитељ Бечкерека или Хасан паша Предојевић, који је био управитељ Сегединског санџака 1592. године.
 
После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу "патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна". Седишта православних епископија организованих на подручју данашње Војводине налазила су се тада у Крушедолу (Срем), затим Сегедину (Бачка), као и три седишта епископија на подручју Баната, у Вршцу, Бечкереку и Темишвару.
 
 
Пећка патријаршија (16-17. век)
 
Неки градови Војводине имали су у отоманском периоду већинско српско становништво, неки већинско муслиманско, а неки становништво мешовитог састава. По подацима из 1545. године, највећи град у Отоманској империји са већинским српским становништвом били су Сремски Карловци, који су тада имали 547 хришћанских домова. Важно муслиманско насеље била је Сремска Митровица, у којој је по подацима из 1572. године било 598 муслиманских и 18 хришћанских домова. У то време у Митровици се налазило 17 џамија и ниједна хришћанска црква. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета. У граду Сомбору било је у отоманско доба 14 муслиманских богомоља, од којих су пет биле џамије, а остале махалски месџиди.
 
У свим насељима могле су се видети џамије, а у значајнијим градовима су се налазиле зграде седишта власти, купатила, турске школе и друге јавне зграде, док су се у главној улици (чаршији) налазиле главне трговачке и занатске радње.
 
Отоманско царство било је подељено на провинције (пашалуке), које су се делиле у мање управне јединице - санџаке. На територији Баната постојала је турска провинција под именом Темишварски пашалук, док су се на територији Срема и Бачке налазили Сремски санџак и Сегедински санџак. Оба санџака су у почетку била у саставу Будимског пашалука, да би Сегедински санџак касније био укључен у Јегарски пашалук. У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.
 
Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве,највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе.
 
После аустријског освајања Војводине, готово целокупно муслиманско становништво се иселило са ових простора, а неки од њих су се после тога населили у Босни и Херцеговини, углавном у њеним северним деловима и долини реке Босне, где су били познати као "Унђуровци" (избеглице из Угарске). Њихова знатнија насеља имала су урије (општинске утрине), као у Војводини. Аустријанци су на подручју Војводине уништили и готово све трагове исламске културе, а прва џамија у Војводини након аустријског освајања саграђена је тек 2008. године у Суботици, после готово 3. века.
 
Аустријска управа
 
После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718 ), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Границом из 1699. године, хабзбурзима је припала Бачка и северозападни део Срема, док су Банат и југоисточни Срем остали под отоманском управом до 1718. године, када и они долазе под аустријску управу. Већи део Срема и делови Бачке укључени су тада у војну границу (укључујући славонску, подунавску и потиску секцију војне границе), а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт у оквиру хабсбуршке Угарске. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча.
 
Банат (познат у ово доба као Тамишки Банат) је био засебна аустријска покрајина између 1718. и 1778. године. Покрајина је била под војном управом до 1751. године, када је у северним деловима Тамишког Баната успостављена цивилна администрација, док се јужни делови издвајају из покрајине и прикључују војној граници (Банатска војна граница). После укидања ове покрајине северни делови Баната постају део хабсбуршке Угарске, док јужни делови остају у саставу војне границе до њеног укидања 1873. године. Од 1744. године, северни делови Срема долазе под цивилну управу и постају део хабсбуршке покрајине познате као Краљевина Славонија, у којој је по подацима из 1790. године живело 46,8% Срба, 45,7% Хрвата, 6,8% Мађара и 0,7% Немаца. Југоисточни делови Срема остају у саставу војне границе до 1882. године. Већи део војне границе у Бачкој укида се и ставља под цивилну управу 1750. године, а у саставу војне границе остаје једино југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка. Да би умањиле незадовољство Срба због укидања Тамишког Баната и дела војне границе, аустријске власти формирају у бачком и банатском потисју два аутономна дистрикта као облике локалне српске аутономије: Потиски крунски диштрикт са седиштем у Бечеју, који је постојао од 1751. до 1848. године и Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, који је постојао од 1774. до 1876. године.
 
Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Натио Расциана) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији 1848-1849. године.
 
За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. године уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабсбуршке монархије.
 
Током Ракоцијевог устанка (између 1703. и 1711. године), Војводина је била поприште крвавог рата између мађарских устаника и Срба, који су се борили на страни Хабсбуршке монархије. У овом рату су нарочито страдали Срби у Бачкој. Ракоцијеви устаници су спаљивали српска села, а Србе терали у прогонство. Дарваш, главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, је записао: "Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо". Процењује се да су ракоцијеви устаници тада убили око 100.000 Срба.
 
Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други. Због ове колонизације Срби су изгубили апсолутну етничку већину на овом подручју, а Војводина је постала једно од етнички најмешовитијих региона Европе. Међутим, било је и одсељавања из Војводине; после укидања потиско-поморишке војне границе, Срби из бачког Потисја су се 1752. године одселили у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славеносрбије), а на подручје Потисја се досељавају Мађари. Нарочито много Мађара се доселило после 1867. године, када је Угарска добила аутономију у оквиру Хабзбуршког царства. Срби су, међутим, и даље остали појединачно најбројнија етничка група у Војводини, све до друге половине двадесетог века, када су поново постали апсолутна већина.
 

Странице: [1]